Ne treba se čuditi što je Tomislav Momirović, alijas Toma Mona, pokušavajući da građanima čestita Međunarodni dan borbe protiv fašizma, u temelje Srbije ugradio antisemitizam. Čovek je ministar infrastrukture i građevinarstva i posao su mu temelji i (u)gradnja, a to što je malo omanuo sa „materijalom“, Bože moj. Pa i šefica mu, Ana Brnabić, povlađujući kalendaru njihovog zajedničkog šefa, reče i da je Isus rođen 14. februara, pa se čak i Crkva ne buni, nego, valjda, razmišlja da li da Božić iz 7. januara „prebaci“ na Dan zaljubljenih.
Otkako je ono Nebojša Stefanović, tada u ulozi ministra policije, a istražujući jedan od prvih u dugoj seriji atentata na Vučića (u Jajincima) povezao „neka lica sa nekim prostorima, neka lica sa nekim predmetima, a neka lica sa drugim licima…“ traje beskrajna verbalna ekvilibristika arlekina Vučićevog cirkusa. Njegov „Medrano“ upravo i funkcioniše kao brižljivo odab(i)ran skup ignoranata i klovnova koji se takmiče u budalaštinama, pa ko više dobaci.
Da nije tako, ne bi ni ministarka pravde, mrtva hladna, izjavila kako bi „osumnjičeni u istrazi protiv Veljka Belivuka i Marka Miljkovića mogli biti osuđeni na smrtnu kaznu“. Moguće da su je ti svati i zaslužili, samo što ministarku niko nije obavestio da u Srbiji smrtne kazne nema. I sam vlasnik šatre daje nemali doprinos urnebesnoj predstavi, pa je tako Vučić u jednoj od
cirkuskih tački – iz zbirke bajki o povećanju plata – govorio: „Kako ćemo da objavljujemo u oktobru, kad nam u novembru kreće povećanje plata koje se neće videti u novembru, već u decembru, a stvarno će se videti u januaru, odnosno u februaru…“. Posle je, pretpostavljam, onaj „osmomartovski“ pevač napravio pesmu „U oktobru biće u novembru, u novembru biće u decembru…“ sa stihom koji hirurški precizno opisuje stanje stvari: „Biće bolje sto me više lože.“
Da ne sitničarimo kod Gorana Vesića koji je pobrkao slavnog gradonačelnika Branka Pešića i istoimenog arhitektu koji je projektovao „Beograđanku“. Pa, brate, isto se zovu, ko će sad znati ko je koji, važno je da je za njihovog vakta napravljen taj simbol Beograda koji ćemo mi sad lepo da talnemo.
Ne zaostaju ni kadrovi glavnog naprednjačkog koalicionog partnera, pa je tako neka SPS uzdanica starletanskog imidža onomad na skupu ove partije u Nišu održala govor o „borbi SPS-a sa novom tehnologijom“ koji je bio takav kao da su joj ga lično pisali Lav Geršman i Ljubiša Trgovčević i to na amfetaminima…
U svom nadahnuću udrobila je i Boga, i društvene mreže i svetske moćnike i nuklearni rat, zaključujući kako su „samo hrišćani pravili katodne i radio cevi“ da bi poentirala proročanstvom po kojem će „ samo u jednoj sekundi velika svetlost s neba da se pojavi.“ A da bi ta svetlost mlađahne „instagramuše“ došla do punog izražaja, potrebno je napraviti što gušći mrak na čemu se ovde udarnički radi.
I sad ćemo da zakeramo nad sirotim Tomom Monom koji vrši „rekapilutaciju“, pravi „parabole sa vakcinom“, bavi se „prečistivačima za vodu“, železnici tepa „železničica“ i priča o „obroncima grada“. Toma Mona je samo jedan od primera „ljudskih resursa“ koje Vučić regrutuje u igri obesmišljavanja Vlade i njene uloge u izvršnoj vlasti. Od njega se i ne traži da bude stručan u resoru u koji kao da je naglavačke pao sa krova nekog od svojih hotela, ali će potpuno odgovoriti ulozi pajaca – nešto zahvaljujući sopstvenom talentu, a nešto zahvaljujući okolnostima i vremenu koji takva ljude traže i proizvode. Njemu su se otvorila politička nebesa po kojima, shodno sve većim apetitima i skromnim mogućnostima, pravi ršum sve dok ga odozgo ne spuste nekim „vazduplohovom“ ( op. c. Zoran Babić) na odgovarajući aerodrum (op. c. Predrag Terzić, gradonačelnik Kraljeva. Što ono jednom reče Milo Đukanović, bravo kreteni!).
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare