Piše Ranko Pivljanin: Patrijarcanje

Ispade nekako da je sam čin izbora crkvenog prvojerarha pao u senku bezbednosnih provera, peripetija i procedura, još da vladike odsedoše u „Hiltonu“, slobodno se o ovom događaju moglo izveštavati na novinskim „zabava“ rubrikama. Ono, „Vladika Porfirije nam je otvorio vrata svog apartmana“ i slične „lajf stajl“ dosetke.A kada se svemu ovome dodaju grozničava kladioničarska naklapanja o „Vučićevim kandidatima“ među arhijerejima, ko se među vladikama voli a ko ne voli i hoće li kovertu izvlačiti Jovan ili Matej, cela priča dobija obrise televizijske sapunice koja traje danima, a za sutra je najavljena poslednja epizoda na čijoj će odjavnoj špici biti ispisano ime 46. srpskog patrijarha, koji će apostolskim žrebom biti izabran između između trojice kandidata koji osvoje najviše glasova.I na prste jedne ruke možemo nabrojati one koji su ubeđeni da će o tome sutra odlučivati isključivo božija volja i milost a da im se u posao neće umešati razne ovozemaljske sile: pre svega, moćna ruka svetovne vlasti i pojedini prsti samih arhijereja. Po svoj prilici i jedni i drugi su uradili sve da božijoj volji maksimalno „olakšaju“ rabotu, to jest da se, što bi se reklo, dragi Bog mnogo ne muči.Kako je jedan od najozbiljnijih događaja naše crkve tako bezočno „pojeftinjen“ i estradizovan? Eh, kako? Radilo se na tome zdušno sa svih strana i iz različitih pobuda i nema nikoga kome se ukazala šansa da tu nešto bušne, čačne i dosoli da je tu priliku propustio.Prvo, sama Crkva - iako i dalje institucija od najvećeg poverenja u narodu - odavno ne radi, barem ne dovoljno, da to poverenje i opravda. Opterećena skandalima, međusobnim trvenjima njenih velikodostojnika i nemoći nekih od njih da se odupru različitim ovozemaljskim iskušenjima , Crkva je postala ranjiva a njen živi organizam je izgubio prirodni imunitet da se odupre svemu onome što bi da je nagrize i rastoči. Pre svega, uticaju vlasti, prvozainteresovane strane koja bi da Crkvu - ako ne baš u potpunosti sebi potčini, ono da je, bar, u najvećoj meri kontroliše.Proklamovana odvojenost crkve i države odavno se vrlo kreativno tumači i primenjuje, pa se upravo zahvaljujući labavljenju te granice mogao dogoditi onaj Vučićev „desant“ na Sabor SPC-a maja 2019. godine posle koga je sve bilo lakše i jednostavnije. Uspostavljen je jedan, moglo bi se reći, idealan poslovni odnos u kojem je Crkva imala puno razumevanje za Vučićeve “brige“, a on za njene materijalne potrebe.I što je on bio velikodušniji i izdašniji, to je u očima crkvenih otaca sve više raslo njegovo „lavovsko srce“ koje se bori za Kosovo, razmenjivane su nežnosti i ordeni, da bi se sada došlo do toga kako gotovo više niko i ne sumnja u to da je Vučić uradio sve da sutra bude izabran njemu podoban crkveni prvojerarh. ( Da nekim čudom izaberu i „anatemisanog“ Grigorija, mnogi bi rekli da je Vučić i to sredio kako mu ovaj ne bi bio protivkandidat na izborima.)Naravno, da Crkva ne može, niti treba da bude kosmos za sebe i autarhična samodovoljna organizacija, ali je očigledno krajnje vreme da se opet vrati na „fabričko podešavanje“ , to jest da svoju sudbinu ponovo počne da deli sa narodom a ne sa aktuelnim vlastima. Upravo iz tog odnosa izvire autentični crkveni autoritet, dok ga „očijukanje“ sa režimima i politikom derogira i relativizuje. Niko ne misli da Crkva treba, po svaku cenu i bez razumevanja za realne probleme države i građana, da bude opozicija svetovnim vlastima, ali svakako im ne treba biti ni „koalicioni partner“.Ako ništa drugo, ono što traje vekovima nikako ne bi smelo da bude taoc nečijih četvorogodišnjih ili petogodišnjih mandata, niti da za potrebe dnevne politike čini ikakve ustupke. Nadajmo se da će to imati u vidu čovek koji će sutra kročiti na tron Svetog Save, pa ma čijom rukom i promisli bude izabran.