"U Crkvi su oduvek postojale različite struje, odnosno ljudi koji drugačije misle. Smatram da nije dobro da postoji jednoumlje, ali da je važno da radimo kao jedno. Koronavirus nas je naučio da moramo ozbiljnije shvatati iskušenja i ponašati se u skladu sa njima, jer dok je u Evropi ili Kanadi bili dozvoljeno da samo šestoro ili desetoro vernika uđe u crkvu, kod nas je bilo na desetine i stotine ljudi, ali to je naš mentalitet i opet smo dobro prošli kako smo mogli. U tom smislu, koliko sutra bih, ukoliko bi me pozvali, prihvatio da primim vakcinu", rekao je u eksluzivnom intervjuu za Nova.rs mitropolit dabrobosanski i mjestobjustitelj (čuvar patrijarškog trona) Srpske pravoslavne crkve Hrizostom Jević.
Pročitajte još..
Ekipa portala Nova.rs srdačno je dočekana u Patrijaršijskom domu tokom posete episkopu koji je trenutno prvi među jednakima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Razgovoru o izazovima koji su iza i ispred institucije u koju ovdašnji narod ima najviše poverenja, prethodila je priča o poreklu gostiju koji su tog dana boravili u Patrijaršiji. Kroz uvodni razgovor, zamenik patrijarha nam je otkrio da je veoma vezan za zapadnu Srbiju, gde je svojevremeno podučavao mlade ljude koji danas žive i uspešno rade u Sjedinjenim Američkim Državama.
Tokom čitavog intervjua sa ovim duhovnikom, nametao se utisak da razgovaramo sa vladikom koji po mnogo čemu iskače iz uobičajenih šablona na koje su nas navikli crkveni velikodostojnici, te da je reč o čoveku spremnom na samokritiku i drugačiji stav. Sa više od trideset godina arhijerejskog iskustva, dužnost mjestobjustitelja preuzeo je u godini koja je posle Drugog svetskog rata bila najteža za Crkvu i na tom mestu će ostati najmanje do sredine februrara kad će se na Saboru birati novi poglavar.
O tome koliko su ga prethodna dva meseca na čelu Crkve promenila, da li mu laska što ga percipiraju kao budućeg patrijarha, kao i kako ocenjuje ponašanje SPC tokom pandemije, po prvi put za naše čitaoce govori mitropolit dabrobosasnki Hrizostom.
Možete li za početak da nam sumirate godinu iza nas. Kako je ona izgledala iz ugla SPC?
Iza nas je veoma težak period. Prošla, 2020. godina, je poharala čitav svet, a ne samo nas na ovim prostorima. I ako sagledamo duži vremenski period, možemo da vidimo da su i prethodne godine bile veoma teške, jer su prilike bile i te kako složene za našu instituciju, ali i za društvo u celini. Crkva se kroz svoju istoriju stalno borila sa različitim izazovima i nije se nikada uplašila teških društvenih prilika – tako je bilo i u Drugom svetskom ratu i u posleratnom vremenu. Život Srpske pravoslavne crkve je oduvek bio težak, ja sam njen deo od 1968. godine, a mitropolit sam već 30 godina i mogao sam da sagledam kako se ona nosila sa društvenim promenama koje su na ovim prostorima veoma česte. Vremena jesu bila teška, ali sve što se dešava mi moramo prihvatiti i rešavati. Zadnjih godina smo imali sreću i blagoslov, jer smo na čelu SPC imali ljude poput patrijarha Pavla i Irineja, koji su, svako na svoj način, obeležili godine koje su iza nas.
Imajući u vidu društvene promene o kojima govorite, kao i činjenicu da je SPC jedna od institucija u koju građani imaju najviše poverenja, jeste li u svom dugogodišnjem arhijerejskom stažu primetili njenu spremnost da prati promene u društvu?
Crkva se ne može usklađivati ni sa kim, izuzev sa Bogom. To možda u savremenom svetu deluje malo čudno, ali mi imamo svoja pravila i kanone koji moraju da se poštuju i da se po njima vlada. Zato i jesmo ostali institucija od poverenja među narodom, jer imamo vrednosti koje su neprolazne. Mnogi bi verovatno voleli da mi prihvatimo lažne vrednosti ovog vremena, ali mi to ne možemo da učinimo, jer se držimo naših moralnih principa koji su Crkvu sačuvali da ne bude promenjiva kao i ovaj svet. Crkva se mora iznutra menjati Duhom svetim. Ona se mora jačati i razrađivati, ali to je stvar njene unutrašnje organizacije – na koji način će postupati prema mladima, školama, starima, bolesnima, odnosno svim kategorijama ljudi. Socijalna služba Crkve sigurno nije na visokom nivou, zato što nismo imali ni uslova, ali sad smo već došli u priliku da bismo mogli imati i tu socijalnu dimenziju delovanja Crkve kao institucije. SPC je svoju kredibilnost i verodostojnost sačuvala upravo zbog toga što nije dozvoljavala da se u nju uvlače različite promene i mode. Naravno, Crkva će uvek vrlo rado da prihvati ono što je dobro, a toga sigurno ima u današnjem vremenu.
Da li se prihvatanje dobrih stvari iz savremenog doba zapravo oslanja na priču o modernizaciji Crkve? I šta uopšte znači taj termin?
Taj termin ne znači ništa i mi o tome uopšte ne želimo da razgovaramo, zato što imamo instituciju koju iznutra obnavljamo duhom vere, ljubavi i nade. Crkva treba da ima sopstvenu ‘modernizaciju’ koja će joj omogućiti da uvek bude nova, mlada i prihvatljiva. Sigurno da je potrebno da ona bude moćna iznutra kako bi mogla da se menja na način koji neće ugroziti njene stare i dobre vrednosti koje smo nasledili od naših predaka.
Preuzeli ste tron SPC u momentima kad ona prolazi kroz veoma delikatan period praćen epidemijom koronavirusa. Kakvi su vam utisci posle gotovo dva meseca na čelu Crkve?
Kad izgubite glavu porodice to uopšte nije lako. Smrt patrijarha Irineja za nas je bila veliko iznenađenje, jer on je bio u veoma dobroj kondiciji, iako je, kad govorimo o koronavirusu, spadao u rizičnu grupu ljudi. Kad se to desilo, mi smo morali da pokažemo spremnost. Zato se Sinod odmah sastao i preuzeli smo upravljanje Crkvom. Po zakonima i Ustavu Crkve, ja sam kao najstariji mitropolit preuzeo vođenje Sinoda i postao mjestobjustitelj patrijaraškog trona do izbora novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Nije lako voditi Crkvu, to je istina. Mi kad smo na eparhijima nismo svesni sa kojim se sve problemima poglavar nosi. Ja sam to sam osetio za ova nepuna dva meseca koliko sam na čelu Crkve, ali nemamo pravo da se žalimo – naše je da radimo, da prihvatimo odgovornost i da nosimo ono što nam je Bog dao. Na svu sreću, SPC je organizovana i ima poredak koji se poštuje, stoga mogu da kažem da dobro funkcionišemo u ovom trenutku.
Pročitajte još...
Kako ocenjujete ponašanje SPC u vreme pandemije? Da li je bilo grešaka i da li je u nekim situacijama mogla da postupa bolje?
Bilo je grešaka. Moram da priznam da smo potcenili koronavirus i da nismo shvatili njegovu opasnost. Nismo shvatili šta korona nosi sa sobom i da je reč o ubica virusu, koji nam je ubio poglavara, mitropolita Amfilohija, vladiku Milutina i desetine sveštenika, monaha i monahinja. Možda je sve to što se dogodilo bila cena našeg nepoštovanja propisa koje su odredile epidemiološke službe. Dok je u Evropi ili Kanadi bili dozvoljeno da samo šestoro ili desetoro vernika uđe u crkvu, kod nas je bilo na desetine i stotine ljudi. To je naš mentalitet, ali opet smo dobro prošli kako smo mogli. Lično sam prošao to iskušenje koronavirusa, ali nisam mogao da ne budem zaražen, s obzirom na to da sam bio u žarištu virusa kad je bila sahrana. Kovid je poharao čitav svet, ali nadamo se boljem, sad je najvažnije da je došla vakcina.
Hoćete li primiti vakcinu?
Koliko sutra, ukoliko mogu. Ja sam veliki zagovornik vakcinacije i imunizacije stanovništva, jer smatram da je to veoma važno. Mi smo svi kao deca morali da primamo vakcine i nismo mogli da idemo u školu ukoliko nismo vakcinisani, stoga ću se vrlo rado odazvati pozivu da primim vakcinu. Treba svima da poručimo da se ne plaše i da imaju poverenja u naš zdravstveni sistem. Oni sigurno prate kvalitet vakcina i zdravstveno stanje onih koji se vakcinišu, ukoliko, ne daj Bože, imaju neku alergiju. U pitanju su alergijske reakcije koje su uvek moguće.
Ostavljena je mogućnost da se ljudi izjašnjavaju koju će vakcinu primiti. Da li imate neku posebnu želju?
Meni je samo važna vakcina, odnosno bitno mi je da je dobra i da je sigurna. Ja verujem institucijama koje tvrde da su vakcine do 95 odsto sigurne, a neke čak i više. Nije važno čija je vakcina, već da je ona dobra i da nam omogući imunitet protiv opasnog virusa koji se ponovo vraća kroz taj novi soj. Mi trebamo biti svesni te opasnosti i ne smemo biti neodgovorni kao kad smo se suočavali sa kineskom varijacijom virusa. Važno je da se uozbiljimo i zabrinemo šta će biti ukoliko ovaj novi soj, koji dolazi iz Južne Afrike, bude još opasniji.
Bog je dopustio iskušenje u vidu koronavirusa
Kroz svete hrišćanske knjige često se pominjalo da je Bog slao iskušenja ljudima, da li je u tom smislu i koronavirus njegova poruka?
Može se to tako protumačiti i ja sam spreman da to prihvatim. Pošto nisu puštali Jevreje da idu na slobodu, Bog je puštao velika kušanja na Egipćane – stradanja, smrti i nevolje. Takođe, kušao je i jevrejski narod. On je dopuštao to kako bi ljudi u susretu sa problemima razmislili o svojim postupcima. Bog hoće da spasi, ali moramo prvo sami sebi pomoći kako bi bili spašeni. Ako ti Bog pruža ruku, pa moraš i ti njemu pružiti ruku. Ponavljam, on ne može slati zlo, ali može dopustiti kušanje i stradanje kao što je bio slučaj sa koronavirusom.
U narednom periodu će se sve više govoriti o Saboru na kojem će se birati novi patrijarh. Vi se neretko pominjete kao ozbiljan kandidat za novog poglavara SPC. Da li vam laska to što se vaše ime pominje i kakve kriterijume bi trebalo da ispunjava budući patrijarh?
Svaki episkop koji je bio deset godina na eparhiji je kandidat. Sigurno da laska kad čujete da je neko predložen ili da se računa da bi mogao biti patrijarh, ali to ništa još ne znači. Na primerima patrijarha Pavla i Irineja se pokazalo da ljudska merila nikada nisu bila odlučujuća, već da su presudna božanska. Zato je naš izborni način takav kakav jeste. Mi dajemo ljudima priliku da glasaju, ali posle toga kandidate predajemo Bogu, kako bi se kroz molitvu izvukao onaj koji je dostojan da vodi našu Crkvu. To je taj dobar, apostolski način izbora. Novi patrijarh mora biti spreman da bude dobar svedok Božji i da bude veliki duhovnik, mudar, taktičan, vešt i hrabar. Biti pastir i predvodnik uopšte nije lako, posebno kad su prisutna iskušenja poput ovog trenutnog u vidu koronavirusa.
Očekujete li da episkopi pokažu jedinstvo prilikom izbora, s obzirom na to da se u javnosti često govori da postoje tzv. dve struje unutar Crkve?
U Crkvi su uvek postojale struje. Smatram da nije dobro da govorimo o jednoumlju, već da je dobro da radimo kao jedno. Mi moramo različito da mislimo i potpuno je normalno da imamo različite sudove. Crkva se ne plaši različitosti, naprotiv. Reč je o jednoj zdravoj različitosti koja „iskleše“ ono što je najbolje i to predstavlja dobru osnovu za diskusiju i priču. Uvek treba da se čuje jedna, druga i treća strana, jer jednoumlje nije dobro. Postoje sigurno ljudi koji različito misle, možda su to veće ili manje grupice arhijereja, ali kad je u pitanju jedinstvo Crkve, njena sabornost i svetost – tu nema diskusije. Svi su naši oci Sabora na tom stanovištu. Kad se završe priča i diskusija, mi smo opet jedno u Hristu i tako je oduvek bilo. Kad se to nije desilo, a imamo primere kroz istoriju da je bilo i takvih slučajeva, onda se onaj koji ispada iz tog zajedništva proglašava jeretikom ili otpadnikom.
Pomenuli ste malopre patrijarha Irineja, koji je preminuo usled zaraze koronavirusom. Koliko je njegovo desetogodišnje upravljanje SPC promenilo ovu instituciju?
On je bio jedan smiren čovek, monah, profesor, iskusan rektor i arhijerej. Irinej je bio potpuno spreman da vodi Crkvu, jer je nasledio duhovnu kulturu i tradiciju patrijarha Pavla. Na kraju krajeva, on je bio i njegov učenik. Zbog toga je, između ostalog, svojevremeno predložen kao kandidat za poglavara i zbog toga ga je Bog izabrao da bude patrijarh. Irinej se, pre svega, trudio da Crkvu reši nekih problema koji su otežavali njen položaj i ugrožavali njen ugled u javnosti. On je pokrenuo pitanja koja su se odnosila na razrešenje nekih episkopa i arhijereja, jer su svojim neprimerenim ponašanjem doprineli sablazni, a sablazan je najveći greh. On je bio veliki borac kad je u pitanju unutrašnja čistota Crkve i trudio se da je u tom segmentu poboljša, iako je to veoma teško išlo. To što je on radio i nije baš bilo popularno u nekim krugovima, ali je Irinej ostao nepokolebljiv. Stoga, njegov desetogodišnji mandat jeste obeležen nekim stvarima koje predstavljaju pomak i koje nisu ranije viđene u Crkvi. Možda su se ta pitanja koja je on pokrenuo ranije tolerisala i prikrivala, ali su se rešila zahvaljujući njegovoj doslednosti i po tome će patrijarh Irinej ostati zapamćen u istoriji.
Nešto ranije preminuo je i mitropolit Amfilohije i to u momentima kad je delovalo da će se oporaviti od posledica zraze koronom. Kako će se Crkva sećati njega?
Reč je o velikom mitropolitu, velikom čoveku, filozofu, pesniku, naučniku. Kad se govori o Amfilohiju, uvek se mora govoriti u superlativu. On je bio poseban u svakom pogledu. Zato je i meni lično, kao i celoj Crkvi teško pala vest o njegovom upokojenju. Njegova smrt je zaista odjeknula širom sveta, jer je on bio i te kako poznat i poštovan, ne samo od strane pravoslavaca, već i od pripadnika drugih vera. Mi ćemo uvek sa najvećim ponosom i čašću govoriti o mitropolitu Amfilohiju, a ako bude volja Božja, možda i više od toga. On je, kao niko pre njega, kamenitu Crnu Goru uzorao i od nje napravio jednu duhovno bogatu žitnicu, a to je za istoriju. Posle Svetog Save i Svetog Petra Cetinjskog, možda niko nije više uradio od mitropolita Amfilohija Radovića. Ono što je on učinio za 30 godina je za svako poštovanje, a plodovi njegovog rada će tek doći vremenom. O njemu uvek možemo sa ponosom govoriti i zahvaljivati Bogu što smo ga imali.
Naveli ste šta je sve Amfilohije učinio za Crnu Goru. Jedna od poslednjih stvari bile su litije, koje je organizovao zbog Zakona o slobodi veroispovesti, a koje su na kraju rezultirale i promenom sistema i režima koji je vladao u toj zemlji prethodnih 30 godina. Kako ocenjujete trenutnu situaciju u Crnoj Gori?
On je do samog kraja orao tu zemlju. Ako ste gledali fotografije na kojima on vodi litije, mogli ste da primetite da Amfilohije svojom fizionomijom podseća na čoveka koji vuče jedan veliki plug iza sebe i ore. On je to činio zato što je voleo svoju Crnu Goru i zato što je želeo da u njoj vlada zakon i pravda, a ne bezakonje i nepravda. Njega je na to podstaklo nametanje jednog nepravednog zakona koji diskriminiše SPC u Crnoj Gori. Kako je moguće da se jedan režim tako okrene protiv Crkve, koja je tu državu vekovima gradila? Ne zaboravite da je do pre malo više od sto godina to bila teokratija i da je mitropolit bio i gospodar zemlje. Crna Gora je bila u aspolutnoj simfoniji sa SPC, odnosno sa Mitropolijom crnogorsko-primorskom, da bi se posle toliko godina neko drznuo da napadne svoju majku Crkvu. Oni su pokušali da je diskriminišu i oduzmu svu imovinu. Zamislite, pokušali su da postave pitanje čiji je manastir Ostrog. Pa, zar je to moguće? Zato su se mitropolit Amfilohije, ali ne samo on, već i svi pravdoljubivi ljudi, čak i iz sveta koji ne pripada SPC, čudili kako je to moguće. Niko u istoriji nije uradio ono što je taj režim pokušao. Hvala Bogu, to je prošlo i sad imamo priliku da se u Crnoj Gori stvari normalizuju. Voleo bih da, umesto one Bećkovićeve poeme „Ćeraćemo se još“, sada zavlada „Razgovaraćemo kao braća“. Ja sam vladiki Joanikiju i ostalim episkopima rekao da moraju da razgovaraju sa svima – s levima, desnima, sa onima koji su bili na njihovoj strani i onima koji su bili protiv njih. Ljudi sve mogu razgovorima da reše, a ako nismo ljudi, onda sve ide teško. Verujem da će se u Crnoj Gori prevazići svi nesporazumi koji su do sada postojali, jer za to imaju dobru priliku, a imaju i podršku i poverenje Crkve.
Da li vam premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić uliva poverenje?
Ja sam ga lično dočekao u Patrijaršiji kad je došao na sahranu patrijarha Irineja. U pitanju je divan čovek, profesor, intelektualac, ali i vernik. Krivokapić u svojim džepovima nema nikakvih „oraha“ i može svima da kaže sve. Mislim da on može da bude inspiracija svim mladim ljudima u Crnoj Gori. Pored njega, vidim i da se predsednik Skupštine ( Aleksa Bečić) lepo ophodi i govori, što me je veoma oduševilo. Vidim i da su ministri veoma dobri i da je u Crnoj Gori zavladala drugačija kultura razgovora. Primećujem i da je argumentacija koja se iznosi potpuno uravnotežena, odnosno da nije euforična i nasilna. Ne ide se više „utuk na utuk“, već ljudi koriste adekvatna obrazloženja, što je dobra poruka i primer i za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu.
Patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije su bili izrčiti kad je u pitanju status Kosova. Mislite li da Srbija može na bilo koji način da kontroliše taj prostor i kako komentarišete tok pregovora između Beograda i Prištine?
Mi smo svi rođeni i odrasli na Kosovu i Metohiji, možda ne fizički, ali duhovno definitivno. Srbija je kao država u takvoj situaciji da možda ne može fizički da kontroliše taj prostor, jer je otet od nje, ali ona može politički, diplomatski i kulturološki da vlada tim prostorom i to i čini. Dokle god Srbija poštuje rezoluciju kojom se definiše da je Kosovo pod Ujedinjenim nacijama, ona ima i mogućnost da utiče na situaciju na tom prostoru. Za Crkvu je najbitnije da postoji na prostoru Kosova i Metohije, a mi dole imamo dobrog episkopa, dobru eparhiju, veliko monaštvo i manastire. Na Kosovu se može videti kako smo mi nekada živeli za vreme Turaka, kad takođe ništa nismo mogli da kontrolišemo. Tada ništa nije postojalo, osim crkvi i manastira na koje se narod oslanjao. Zato je za nas veoma značajno da Crkva dole funkcioniše, a Srbija kao država neka se bori koliko može, mi se u to nećemo mešati. Mi moramo biti svesni da je ojačavanje naših crkava na Kosovu, svetinja, manastira i Eparhije raško-prizrenske, odnosno položaja vladike Teodosija, od sudbinskog značaja.
Što se tiče pregovora, ne bih se mešao u njih, jer ne znam kako oni teku. Verujem u dobru taktiku pregovarača sa srpske strane. Možda i grešim, ali hoću da verujem da rade dobro i nadam se da će biti dobri rezultati.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare