Slede tri dana predizborne tišine. Od sinoć u ponoć pa do nedelje uveče ćemo da ćutimo po političkom osnovu, a inače govorimo na nervnoj bazi. Ko je imao šta da poruči biračima, poručio je; ko je pljuvao političkog protivnika, pljunuo je; robotica Ema je izdeklamovala ono što su joj ubacili u program; Čačani su popili espreso u Beogradu; Čomićku su streljali, Čanka veštačka kiša uzalud prala, Čeda ima vremena da nauči ko mu je sve u koaliciji.
Dačić je odložio mikrofon i poklonio ga Lavrovu (By the way, može li ko objasniti ovom Džeju srpske politike da diplomate svetskog kalibra ne dolaze sa Ibarske magistrale); Ljajić je dublirao Igija Popa; protutnjao je i onaj lego vozić iz zabranjenog SNS spota ( da je to jedini voz koji nam je prošao), za njim i dinosaurusi koji gutaju bojkotaše izbora i povraćaju ih kao samosvesne naprednjake…
Izborni cirkus je iza nas, ali ni približno atraktivan kao za vreme nekih prethodnih izbora kada je praštalo u žaru političke borbe, mitingovalo se i polemisalo, a glavudže usrećitelja svih fela i profila zauzimale sve raspoložive bilborde, zidove, tarabe, stubove… Korona ga je skratila, a izvesnost pobednika obesmislila, pa je sa marketinške strane – ako zanemarimo Vučićevu kampanju koja nije ništa novo, jer traje otkako se dokopao vlasti – sveden na nekoliko sublesastih i spornih spotova, a u praksi na nagađanje ko će iz gomile opozicione beznačajnosti preskočiti prepolovljeni cenzus. Mrtvo more, takoreći.
U tom smislu, tri dana izborne ćutnje su nepotrebna, nategnuta i deluju farsično i licemerno. Možda neko misli da će se za tih sedamdesetak sati neizloženosti političkoj radijaciji birači na miru presabrati i hladne glave krenuti na birališta ili će oni koji su se dvoumili da li da izađu ili ne, konačno u tišini presaldumiti na jednu ili drugu stranu, ali takva pretpostavka je teško dokaziva. Verovatno bi pod okriljem drugačije političke kulture i u nekim drugim okolnostima gde pobednika odlučuje procenat ili dva, a birači su svesni odgovornosti i znaju težinu svog glasa, to imalo smisla. Ovde ne.
Naime, oni koji su odlučili da glasaju i oni za koje je odlučeno da moraju da glasaju će na biračka mesta sa ili bez izborne ćutnje, a one koji nikad ne glasaju ili su u „svejedno mi je“ ili „baš me briga“ modu – a takvih je većina – neće opredeliti ni tišina ni politička larma.
Tom ćutnjom pred izbore se, zapravo, želi fingirati normalnost i poslati (lažna) poruka o nekakvom fer-pleju i jednakosti izbornih takmaca, što nema blage veze sa istinom i stvarnim stanjem političkih prilika. Svi znamo da je taj moratorijum na prazna obećanja, klevete, olajavanja, podmetanja, pretnje, bulažnjenja, lagarije i ostale bedastoće iz arsenala ovdašnjih političkih borbi oročen na ta tri dana i da će se po njegovom isteku svi automatski vratiti na fabričko podešavanje, bacajući se glavačke iz tog detanta u blato svinjca po kome su se valjali prethodnih meseci i godina, a intenzivno u danima predizborne kampanje.
Možda predizborna tišina ima nekog opravdanja u činjenici da će ljudi, makar na tri dana, biti pošteđeni političarske logoreje, ali je to malo vremena da shvate prave razmere kontaminacije i poražavajućeg učinka tih trovača duša i javnog prostora. Eto njih koliko u nedelju uveče u punom sjaju ili punom mraku da za sat ili dva ponište tu trodnevnu mentalnu dijetu.
Predizborna zabrana političkog govora i oglašavanja, zapravo je samo muka duhu urednicima i novinarima političkih rubrika koji se moraju dovijati da popune stranice novina i sate programa bez tih dražesnih bića koja „kažu“, „poručuju“, „smatraju“, „izjavljuju“, „naglašavaju“ i „pri tom ističu“. Kolege, pregurajte nekako ovih 68 sati, od ponedeljka će vam faliti i prostora i minuta.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare