Piše Ranko Pivljanin: Amanet Džoa Bageriste

Ljubisav Đokić poznatiji kao Džo Bagerista otišao je zauvek da krči i ravna nebeske drumove, ali je pred smrt još jednom došao da okusi miris suzavca i ogreje se na vatri narodnog protesta. Moglo bi se reći da je umakao Rebićevoj policiji koja je komotno mogla da ga uhapsi kao „stranog elementa“ s obzirom na njegov „američki“ nadimak i pridruži ga onoj silesiji Izraelaca, Crnogoraca, Hrvata, Bosanaca, Britanaca, Tunišana i ostalih Aboridžina koji su pristigli u Beograd sa ciljem da rade o glavi Vučićevom režimu. Ne ide da ovakva zavera prođe bez Amerikanaca.

Pokojni Đokić se proslavio u protestima 5.oktobra 2000. kada je bagerom probio policijski kordon, krenuo na zgradu RTS-a i tako postao simbol borbe protiv kriminalnog Miloševićevog režima. Dvadeset godina kasnije, pod starost, Džo je ponovo bio na istom mestu, gotovo istim povodom i verovatno je časna i pravdoljubiva starina na onaj svet otišla sa dubokom ljutnjom, rezignacijom i besom.

Ljutnja je došla iz saznanja da je onda uzalud palio bager i njim jurišao na zgradu javnog servisa jer se ispostavilo da samo dve decenije kasnije stvari izgledaju, maltene, isto kao i tog oktobra nulte godine 21. veka. Na vlasti su ponovo oni koje je tada skidao s vlasti; jedan čovek se za sve pita; institucije su mrtve; pred Skupštinom su poniženi i obespravljeni građani koje vlast naziva huliganima; pominje se strani faktor, a državna televizija se kao i onda pravi luda i „češlja babu“ dok oko nje gori centar Beograda. Šta sam to i čemu kog đavola onomad radio, mora da se pitao slavni bagerista gledajući taj užasni deža vi.

Rezigniran je bio, jer je shvatio da u Srbiji, na žalost, stvari ne idu napred već se ciklično ponavljaju i da to večno vraćanje istog postaje usud i prokletstvo ove zemlje, njen začarani krug iz kog se ne vide putokaz i izlaz. Umro je tužan jer je video kako njegov narod ništa nije naučio iz bolne lekcije devedesetih, nego se uljuljkao, zaboravio i ponovo dozvolio da mu za vrat zajašu kleptokrate i tirani koje opet silom mora skidati sa grbače.
Otišao je besan jer ga je, opravdano, obuzela slutnja da će i kad ovi odu, na njihovo mesto prvom prilikom stići još gori i beskrupulozniji i da će neki drugi dečak, koji se sad igra plastičnim bagerom, kad poraste morati gusenicama onog pravog da ore prestonički asfalt i skida neku buduću bagru s vlasti.

Svejedno, opet nije doveo u pitanje svrhovitost borbe pa od nje nije odustao ni u svojoj poslednjoj oporuci: „Treba ovom mladom narodu pomoći da srušimo ove zlotvore, svi su oni meni isti, da li se zvali radikali, SNS, SPS, DS. Moraju svi da odu u zaborav, neka ovi mladi prave državu kakva im odgovara.“

Ovaj amanet Džoa Bageriste imaće pun smisao jedino ako ti mladi ljudi na koje računa dok budu pravili i vodili tu bolju i srećniju državu, žive stalno na oprezu pogledujući u retrovizor da im za leđima nisu neki novi uzurpatori, istovremeno se ogledajući i pazeći da se vremenom sami u njih ne pretvore.

I biće sigurni da su posao završili tek kada nekoliko generacija njihovih potomaka ispred zgrade skupštine, gde oni sada protestuju, budu šetali svoju decu a njihovi istinski predstavnici u nekoliko mandata u toj istoj skupštini budu kormilarili državnim brodom. Ne treba paliti Skupštinu, treba u njoj upaliti svetlo i unutra ne puštati mračnjake.