0
Nakon debakla "najvećeg skupa u istoriji Srbije", gde ni sila nije pomogla vladaru da se dodatno osili, hladan tuš nije polio pokisle građane dan kasnije, koji su protiv nasilja šetali, već istog onog koji je veče pre bio svestan da je kraj. On mora da ga odloži. On u to ne može da poveruje. On mora da kupi vreme. Misli da je ono ključno. Još će više da zapreti. Još će više da uceni. Nemoguće da to ne daje efekta.
Podigao je kuso i repato da odbrani svoje propadanje, a tlo – otvara li se, otvara. Ucenio, zapretio, platio, primorao i – ništa. Ostao miris urina po ulicama, u parkovima i nešto da se ugazi, a građanima ostao opor ukus decenije strukturalnog nasilja. Sve njegovo i tuđe bi dao samo da, bez ičega pomenutog, okupi građane onako kako su oni to učinili u subotu.
Ali on nije predsednik tih građana, njih prezire, nerviraju ga, teraju ga na greške u koracima, ljut je i ohol. Izgubio je samopouzdanje, njegov egocentrizam to ne može da istrpi, na sve je spreman samo da talasu slobode stane na put.
Strukturalno nasilje samo je po sebi osnova i temelj drugih vrsta nasilja. Ono je nad građanima Srbije intenzivno vršeno u protekloj deceniji, a njegova metastaza imala je za epilog košmar, koji je otvorio oči i onima koji su svesno žmurili. Njemu ništa drugo nije ostalo nego da pokuša ponovo sebe da predstavi kao moćnog, ne bi li se strahovi probudili, a potreba za normalnom svakodnevicom suzbila. No, najveći strah se obistinio, ostali smo bez dece.
I ništa nas više ne može uplašiti. Pa čak ni one ucenjene. Od silnog naroda koji mu je pobegao zbog kiše, on je svestan da je mnogo veći udarac što su autobusi u Beograd stigli poluprazni. Od toga je izgubio vazduh, kao da je primio udarac u pleksus. Kroše je bilo okupljanje građana koji žele da na nasilje stave tačku. Odatle sve ono što je usledilo nakon protesta „Srbija protiv nasilja“. A šta je to usledilo?
Još iste večeri, po prethodno oprobanim metodama, poslao je, u dosluhu sa službom, sve čega se dosetio na miran protest građana, ne bi li izazvao incident. Po tom istom receptu, mediji pod njegovom šapom samo su se time i bavili, trovali i dublje delili, širili mržnju i samo dodatno motivisali one koji su protiv svega toga izašli da gule đonove.
Shvatio je da to nema efekta, pa su njegove ruke, koje prodiru u desno krilo poltrona na političkoj sceni, počele sa pokušajima da zavade na društvenim mrežama nezadovoljne građane. Ko je čiji, ko je levo, a ko desno, ko su plaćenici, a ko patriote, ko izdajnici, a ko rodoljubi… I – opet ništa. Ne pali. Nije stao. Hteo je još – opozicija je kriva za sve, svi su isti, koga biste glasali, svi su isti, dajte nova lica, svi su isti, njima upravljaju stranci, svi su isti, oni ne vole Srbiju, svi su isti. I… Opet ništa.
Pa, kako sad to? Zar zaista nema više koga da potkupi? Zar se zaista ne plaše otkaza? Zar se ne boje batina? Kako to da se ne svađaju za koga će da glasaju? Ma, da li je to moguće da su se ustremili protiv njega? Zbog čega je sistem mobingovanja čitavog naroda prestao da funkcioniše? Jesu li se to stvarno drznuli da otkažu poslušnost? Kako je moguće da je sistematski uništen od idiota?
Nema nazad.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
