Da li će domaće pravosuđe preživeti epidemiju? Da li će ga potreba za istrčavanjem u susret očekivanjima izvršne vlasti ovog puta i fatalno zaraziti? Da li će završiti, ili ipak prodisati na aparatima? Ili će ga urođena autističnost i samoizolovanost zadržati „kod kuće” i još jednom sačuvati težih posledica?

Dok grozničavo posmatramo epidemiološku krivu, kao i kod svakog drugog pacijenta, sve opcije su otvorene. Pa ipak, prvi pokazatelji „pravosudne epidemiološke slike” daju razloga za zabrinutost. Jer, u čitavu ovu situaciju ono je, poput drugih rizičnih grupa, ušlo s kompleksnim medicinskim kartonom. Imunološki sistem jektičavog bolesnika i večitog pokusnog kunića odavno je seriozno narušen, i već predugo njegovo funkcionisanje podrazumeva manji ili veći stepen tutorstva. Kada na sve to dodamo i činjenicu da, suprotvno zahtevima preventive, u doba kriza zaštitne maske i inače lakše padaju, možemo razumeti zašto prvi pokazatelji ne iznenađuju.

Ono što smo prethodnih dana imali prilike da vidimo neodoljivo podseća na ranije, ne tako davne, ali već prilično zaboravljene „epidemije” pravnog eksperimentisanja. Reč je o prethodnom ratnom (bombardovanje 1999), i zatim vanrednom stanju („Sablja” 2003), tokom kojih se tadašnje pravosuđe neograničeno pokoravalo razobručavanju i samovolji uvek sklonim vladarima.

Čemu nas uče iskustva sa bombardovanjem i „Sabljom” kada je o pravosuđu u krizno doba reč? Najpre da, pre ili kasnije, u ekstremnim uslovima i one koji uslove propisuju i one koji ove primenjuju zahvati lakši ili teži stepen panike i euforije, ali i grandomanije i mesijanskih ideja, te uverenja da ovakvi periodi predstavljaju neograničeni poligon za žongliranje s pravnim poretkom. Isključivo od pribranosti i profesionalnosti onih koji su u tim trenucima na sceni zavisi u kojoj meri će ovakvi faktori biti držani pod kontrolom. Svako vanredno stanje pre ili kasnije izrodi nove napoleone i nostradamuse, koji više ili manje efikasno iskoriste svojih pet minuta moći i slave, uveravajući nas kako, dok se situacija ne popravi, drugih bogova osim njih ne treba imati.

„Zakonik o krivičnom postupku više ne važi! Sada slušamo konferencije za štampu!” Još uvek se sećam uspaničenog glasa starijeg kolege koji je sudijskim junošama u „Sablji” delio uputstva za preživljavanje. Nažalost, mnogi su ga poslušali. Preživeli su, preteklo je i pravosuđe, ali su brojne posledice ostale trajno.

Jer, pravosuđe je u obe pomenute situacije zabrinjavajuće nekritički odgovaralo političkim zahtevima trenutka, olako inkorporirajući u normativni korpus apele samozvanih mesija. To je druga krizna konstanta. Prečesto je prihvatalo ulogu mača, zaboravljajući da je jedna od osnovnih uloga sudstva i u kriznim vremenima, uloga kantara! Tako smo iz „Sablje”, izašli s milionskim odštetama koje su isplaćivane neosnovano lišenima slobode, s brojnim promašenim postupcima i dodatnom devastacijom pravosudnog sistema, koji se još uvek oporavlja od tekovina različitih vanrednih stanja. Uzdrmanost države bila je tih dana gotovo apsolutna legitimacija za bilo kakav pravosudni eksperiment. I tada, baš kao i danas, nesigurno i neslobodno kakvo jeste, pravosuđe se utrkivalo u pokazivanju odanosti željama uznemirenih gospodara. Epilog ranijih situacija znamo.

Šta je mogući nauk za sadašnji trenutak? Nije sporno da u kriznim vremenima pravosuđe, kao jedan od tri stuba države, mora delovati ozbiljno i odlučno. Potrebno je pravilno odmerenim sankcijama, reagovati prema onima koji, uprkos brojnim upozorenjima, krše preporuke nadležnih, i tako odgovoriti i druge potencijalne prekršioce. Međutim, pre preduzimanja egzotičnih i evidentno neprimerenih mera, pre olakih određivanja pritvora i uvođenja dubioznih proceduralnih postupaka, pre pribegavanja maštovitim tumačenjima inkriminacija i nekritičkog prihvatanja preporuka neproverenih stručnjaka, treba se podsetiti da sudsvo nikada nije, i nikada ne sme postati, samo đule u rukama države. I u najtežim vremenima, ono je jednako i štit građana, pa čak i onih koji su pogrešili, od prekomerne odmazde i preteranog ograničavanja.

Pre nekoliko dana, hrvatski sudija Ustavnog suda Andrej Abramović, oštro i hrabro je kritikovao pojedine odluke Nacionalnog stožera za krizna stanja te zemlje. „Nema te nužde” opomenuo je, „koja opravdava postupanje mimo zakona i Ustava jer i Ustav i zakoni reguliraju stanje nužde” podsećajući da je „dugoročno gledano šteta na demokraciji veća … od štete izazvane bilo kakvim virusom.” Da li ovakve reči pokazuju da je sudija manji „domoljub” od njegovih kolega koje su bez reči potrčale da „udare mur” na baš svaku novu ideju i poslednjeg vladinog činovnika i estradnog analitičara? Da li je i ovde reč samo o čoveku koji je tu da „dok drugi izgaraju podmeće klipove”, ili je ipak reč o jednom od retkih pripadnika branše koji je svestan činjenice da sudija i u vanrednom stanju mora biti sudija, a ne samo poslušni državni aparatčik?

Prethodna stanja nas uče da sve prođe, pa i vremena rata, bolesti i nesreće. Ono što ostaje su posledice, koje podsećaju da nije svaki lek bolji od svake bolesti. Zbog toga je neko, iako cinično, pravilno primetio da bi najsigurniji način da uništimo virus bio taj da prethodno uništimo sve njegove potencijalne domaćine, uključujući i sebe same.

Da pravosudni lek ne bi na duži rok postao gori od tretirane bolesti, potrebno je podsetiti da sudijska zakletva na pokoravanje Ustavu i zakonu i isključivo služenje istini i pravdi, u doba kriza ponekad može značiti i više nego u redovnim okolnostima.

Zato perite ruke, držite distancu i slušajte lekare… A ako ste sudije, pored svega toga, potrudite se da zaista to i budete!