Podeli
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Da nema društvenih mreža verovatno ne bih imala uvid u raznolikost ljudske perceptije, a ni u to koliko je moralnih licemera među ljudima koje poznajem. Baš na Badnji dan, samoprozvani „veliki vernici“ bili su najglasniji u prosipanju mržnje prema Amerikancima povodom upada rulje u Kongres, ali i u isticanju svoje samoživosti. „Ne pada mi na pamet na Božić da se opterećujem zbog nekih Amerikanaca“. „Meni je Badnji dan“. „Ja ću da proslavim praznik s porodicom i ne zanima me što se oni tamo svađaju“… Kao da Biblija kaže: „Gledaj svoje dupe. Ako je praznik ti jedi i pravi se lud makar se ceo svet oko tebe raspadao“. To su isti oni ljudi koji se busaju svaki put kad se pomene Kosovo, neopravdavaju nasilje nad ženama ali uvek imaju „ali“, mrze građane susednih država, smatraju da je u redu da nekome bude zabranjen ulazak u crkvu, i koji će pre zaraziti koronom sebe i celu svoju porodicu nego propustiti pričest.

Čovek koji ima istetovirane religijske simbole izvređao je akademika u vreme Božićnih praznika. Neki drugi „vernici“, tih dana pucali su iz svega živog, traumirali životinje i ljude slabijeg srca, jer su slavili rođenje Isusa. Neki treći su nazdravljali zbog zemljotresa u Hrvatskoj, koji je došao „kao kazna od boga“, dok su četvrti pričali viceve u vezi sa teškim danima kroz koje prolaze Sjedinjene Američke Države. I sve to u ime Boga, „božje pravde“ i pravoslavlja.

PROČITAJTE JOŠ

Čovek se prosto zapita šta je onda đavolja rabota, ako je ponašanje najglasnijih pravoslavaca među nama bilo „božije“. Vaspitana sam u duhu hrišćanstva, ali nikad sebe ne bih nazvala „velikom vernicom“. Duhovnost je za mene težnja saosećanju i vrlinama kao glavnom orijentiru na mom životnom putu. Čak i kad sam bila dete, time sam se vodila, iako to tada naravno nisam umela da nazovem duhovnošću. U nekim zrelim godinama moje osećanje je da dobor ni ne mora „dobrim da se vrati“, već da je ono samo po sebi cilj i nagrada. Svi koji imaju priliku da učine dobro, i koji imaju sposobnost da uvide prostor za dobro, nagrađeni su u startu. U životu često grešimo, gubimo sve moguće kompase, ali znamo da ćemo biti dobro dokle god kad imamo neki ideal kom uvek možemo da se vratimo.

To što neki sveštenici žive tako da bi po njim mogao da se snimi horor film, ne sprečava me da verujem u dobro. Oni su oni. Bez Tvitera i sličnih platformi možda nikad ne bih do kraja razumela mudrost i surovost izjave Vladete Jerotića „da ima mnogo vernika, čak i crkvenih zvaničnika koji nisu oboženi, i obrnuto, da je mnogo onih koji sebe uopšte ne smatraju religioznim ljudima, a žive u skladu s Bogom“. Trebalo mi je mnogo godina da to religiozno licemerje nazovem pravim imenom. Danas, izgleda mi kao da je crkva utočište za bukvalno sve. U njoj svako pronađe ono što mu „treba“. Bez obzira na sve probleme sa kojima se religijska misao suočava u zavisnosti od istorijske epohe, ova neverovatna simbolika mi je fascinantna. Ona je kao ogledalo ljudske prirode. Čak i u vreme komunizma, kad je bila najmanje „popularna“, crkva je bila ono što su ljudi od nje tražili, bilo da je reč o tajnom središtu zabranjene duhovnosti i nacionalnog identiteta, ili zajedničkom neprijatelju i poligonu za iživljanje partijskih bednika. Ni danas nije mnogo drugačije.

Jedni u crkvi pronalaze mudrost i duhovnost. Drugi tu vide utočište za sopstvene nesigurnosti i agresivne porive. Znaju koliko ikona u kući treba da imaju, gde koja treba da stoji i kad koji religiozni ritual treba da obave. Kad sve pravoslavne formalnosti podmire, mogu neometano da varaju partnere, lažu i mrze ljude koje ne poznaju, bez griže savesti i osećaja da su šuplji kao bića. Njima je crkva alibi za slabosti. Najzad, ima i onih koji u crkvi vide dežiurnog neprijatelja. Oni su religiju poistovetili sa korovom koji se okupio oko religiozne ideje i crkve da bi je zloupotrebljavao, poput bahatih sveštenika i političkih demagoga, i bore se protiv sistema koji ih guši ili ne razume, govoreći da se bore protiv boga i crkve. Bukvalno svako može da nađe ono što mu „treba“.

Kad sam bila mlađa, osećala sam neki vid prezira prema licemerima, naročito onima koji pod izgovorom sopstvene religioznosti čine i govore veoma loše stvari. Ali sazrela sam. Čovek se oslobodi velike količine ozlojeđenosti, razočaranja i gorčine kad jednostavno prihvati da svako od nas ide svojim putem, makar taj put bio i čisto skrnavljenje elemetarnih ljudskih vrlina u ime, ni manje ni više, nego Isusa (!). Svako od nas može da kaže da je dobro samo kad si dobar. Ipak, nemamo pravo da osuđujemo one koji to nisu. Bar ne ako želimo da zaista budemo dobri, a ne gori od onoga što nam se gadi. Verujem da ne možeš biti dobar vernik, ako nisi dobar čovek, ma kolike ti bile ikone u kući. Takođe, uverena sam da ne možeš biti dobar Srbin, ako nisi dobar čovek. No, svako ima pravo na sve. Nije na meni da mrzim ljude zbog toga kakvi su, niti da se jedim ako „nekome nešto prođe nekažnjeno“.

Kad bih dozvolila mržnji da preuzme kormilo nad mojom dušom, pod izgovorom da su neki tamo ljudi licemeri, ili zlotvori, ne bih bila ništa bolja od njih. O tome sam razmišljala ovog Božića, koji sam provela prvenstveno zahvalna što mi je cela porodica na bila na okupu, i što smo svi zdravi iako među nama ima i onih u devetoj i desetoj deceniji života. Lako je uočiti tuđu slabost i licemerje kod drugog. Gnevnost prema drugom biću je delo skrivenog zla, čak i kad je naša.

Ozlojeđenost je prirodna, ljudska reakcija, ali je posledica naših ljudskih slabosti i promašaja. Dvolično je prosipati mržnju kao da dolazi iz „Boga u nama“, nečega što može biti samo svetlost i saosećanje. Uz sve podele i ostrapćenosti koje nam je ovo vreme donelo, sigurnija sam nego ikad da se veličina duha vežba upravo na onima koji nam se „gade“.

Komentari

Vaš komentar