Podeli
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Slušalice nisam koristila neko vreme, pošto više ne trčim, još uvek ne smem. Iskakalo mi se iz kože. Ključevi, telefon, da li sam isključila ringlu, trebaće mi kapa, hladno je… Samo sam želela da izađem što pre, da bar hodam, kad ne mogu da bežim, ili odem negde gde bih naručila piće, i pesmu. Ne mogu ni da igram, da se grlim, ni ništa. Džej je umro. Nije jedini, znam da nije ni poslednji. Svakog dana umiru ljudi koji su umeli da žive, umeli da se raduju životu, koji su razumeli vedrinu i donosili je. To je strašno, ali nije najgore. Više me plaši osećaj da novi ne dolaze. Da je svaka generacija imunija na životne nadražaje, manje prisutna. Planeta postaje sve hladnija dok se munjevito zagreva iz dana od dan opterećena našim đubretom.

Hodala sam dorćolskim ulicama dok je košava histerisala gradom. U ušima mi je odzvanjala Džejeva životna filozofija. Ispunjavao me je utehom. Iza toplih svetala prozora na starim zgradama, verovatno se isto slušao on. Svi su u nedelju slušali Džeja, sasvim spontano, bez reči dogovoranja, rešili smo zajedno da ga ispratimo, iako odvojeni. U samom finišu epohe sterilnih života, straha, udaljenosti i hladnoće, Džej nam je još jednom došao kao beg, da nas podseti da nije život samo ovo, da smo svi nekad loši, a nekad dobri đaci, ali da je vatra još uvek tu u nama. Svi mi i dalje želimo glasno da se smejemo okruženi ljudima, da se izgubimo plešući u gužvi, da se grlimo, da se radujemo i plačemo.

Umetnost je po definiciji ljudska delatnost čiji plodovi stimulišu čula, um i duh. Ona je jednostavna, kao ljubav i lepota. U umetnosti nema elitizma, nema deljenja na “nas” i “njih”, ona ne služi da se njome kitimo kako bismo se dokazali, već da nam oplemeni dušu. Džej je to umeo. Razumeo je poentu muzike i kroz nju je, onima koji su hteli da ga slušaju, ukazivao na poentu života. Šibicarski je znao da upakuje tugu u veselje, da nas izvrne naopačke i radosne i neutešne, ali nikad ništa nije razblažavao. Život je za Džeja bio tu da se živi, ne da prođe.  Slušajući ga te noći, iz mog krvotoka na površinu je izbila sva tuga gomilana tokom  ovih meseci. Mnogo mi nedostaje život koji umem da živim. Šta god da sam probala ove godine, kakve god simulacije života u svom mehuru sapunice da sam pravila, one bi ostajale samo simulacije, blede senke osećaja da sam živa, da je iko oko mene živ, da život uopšte postoji. No, Džej je uvek imao razumevanja za patetiku, ali nam nikad nije dozvoljavao da se predugo davimo u njoj.

Iste noći, na mrežama sam pratila kako su se od Džeja oprostili neki od naših najvećih muzičara. Društvene mreže je preplavio njegov soul. Filharmoničari, apsolutni sluhisti, pevači prodornih raspona sećali su se veselog Dorćolca. Odavali su počast njegovoj višeslojnoj muzici, životnoj filozofiji i autentičnoj energiji, ali se isto tako i sećali vremena kad je život imao taj luksuz da nam tutnji kroz srce.

Naravno, bilo je i onih kojima je to smetalo. “Džej je simbol užasnog vremena”. “Džej je turbofolker i ne znam zašto svi sad moramo da padamo u trans”… Niko nije i nikad neće objasniti malograđanštinu tako dobro kao Nušić. Živka ministarka nije malograđanka zato što ne čita, nego zato što kupuje redove knjiga raznih boja – da vide gosti. Isto je i sa muzikom. Nisu malograđani oni koji ne slušaju Bouija, ili Vagnera, ili Bitlse, ili Nemanju Radulovića, ili Ivanu Peters, jer tu muziku ne osećaju. Malograđani su oni koji puste “šta treba” onda kad im dođu gosti, a ne razumeju to, ni ne pokušavaju. Oni ne razumeju ni Džeja. Ko zaista oseti snagu i ljubav muzike, bilo koje, taj razume snagu i ljubav svakog zvuka koji to u sebi nosi. Tu nema greške. Čak i krave razumeju Mocarta, jer je Mocart svetlost. Kad ga slušaju, one ga i osećaju, zato što ne razmišljaju o tome da li će ih druge krave videti dok slušaju velikog genija. Za mene su muzički pravci oduvek bili fikcija. Kad se svede na suštinu, postoji muzika koja nosi istinu i ona koja laže.

Džej me je naterao da izađem iz staklenog zvona koje me ne čuva ni od čeka, i podsetio me kako je život nekad bio lep i, po ko zna koji put provozao kroz čitavu paletu emocija ostavivši me u stanju spokoja i vere. On nije bio simbol mraka u mračnoj deceniji, bio je tračak svetla i radosti. Đuskao je i voleo uprkos svemu.

Podsetio me je i koliko je malograđanština tužna. Njena sudbina nije takva zbog elitizma, ne ni zato što je očigledna ni besmislena – svakom učenom čoveku koji dođe kod “Živke ministarke” biće jasno da su sve njene knjige neotvorene što je čini smešnom. No, uverena sam da su to samo propratni simptomi, ali ne i središte promašenosti suštinski malograđanskom pristupu životu. “Hoću da se zna da je to ne slušam!”, dok neki plaču. Takav život je tužan zato što se propušta, i to zarad privida. Vođeni potrebom da budu deo nekog klana koji sluša samo ovo ili ono, čita samo ovo ili ono, i nosi samo ovu ili onu garderobu, ljudi svakodnevno propuštaju suštinu muzike, lepote, književnosti, prirode, ljubavi, patnje, saosećanja i slobode. A život je prekratak, čak i za one koji umeju da iskoriste svaki njegov trenutak.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar