Piše Miljana Nešković: Vreme krvavih fenjera

Podeli:
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

"Nikad nisam spavao sa prostitutkom", reče on, kao da je to neka sramota. Nadovezao se dalje, gotovo pravdajući se rečima da zapravo ne razume koncept u kom treba da plaća za seks, iako je zbog toga slušao posprdne komentare od svojih drugara, velikih muškaraca, da ne kažem "iskusnih vitezova" koji se hvale svojim kilometražama u svetu crvenih fenjera. "Da jesi, to bi bilo to, što se mene tiče", pomislila sam.

Svaki put kad se pomene prostitutka, ona je ili predmet sprdnje ili osude. Svakako, uvek je neki predmet i uvek je samo žena ta koja nosi sav teret „prostitutke“, iako u tome podjednako učestuju i mušterije i kriminalci koji podvode „svoje žene“. Prezirem tu površnost.

Ne znam kako neko dođe u situaciju da prodaje svoje telo i realno trpi nasilje u zamenu za novac. Ne znam koja muka ženu može da natera na to, ili koje zlo. S druge strane, znam dovoljno o gareži ovog sveta da mi je jasno da je većina žena koje oslovljavamo „prostitutkama“ deo užasnih lanaca trgovine belim robljem. Znam i da su im njihovi otmičari, dželati i podvodači prvo izbili dušu iz tela, da bi onda ta tela prodavali svakome ko reši da odvoji nekoliko crvenih. Znam i da nemam naviku da se pravim da užasne istine ne postoje.

U realnosti „kurve“ su tu da se plaše za svoj život, da kriziraju u nedostatku droge na koju su navučene na silu, da trpe organizovano silovanje i batine, i da budu predmet osude „gospode“ koja vole da se hvale svojim visokim moralnim načelima. Niko nikad ne plače nad njihovim sudbinama, čak ni ako su one nasilno prekinute u adolescentsko doba. U trenutku kad uđu „u promet“, prodate žene postaju „prljave“ i prestaju da budu atraktivne kao „predmet za javno poentiranje“ dežurnih dušebrižnika, koji vole da budu ispravni, ali se ipak ne udubljuju previše u svoju ispravnost.

Medijski glasovi koji se u decembru, u vreme 16 dana aktivizma, sete prava žena i činjenice da nasilje odvratano, odabraće „čistije“ teme za svoje navodne borbe. Glasno će se na društvenim mrežama suprostaviti „nasilniku iz komšiluka“, koji tuče nečiju mamu ili ćerku, ali se niko neće setiti onih ćerki koje nikad neće biti nečije mame, jer su zarobljene u nekakvom bircuzu pored puta, gde ih gnusni likovi primoravaju na seks, dok svi ostali jednostavno nastavljaju da voze dalje pored njihovog košmara.

Suviše je mržnje iza termina „kurva“. Obličja koja tumaraju kroz život noseći taj žig, razvijajući mehanizme sopstvene psihe koji bi im olakšali užasnu stvarnost, u kojoj nema nežnosti, nema poštovanja i nema budućnosti kojoj možeš da se raduješ, po pravilu ne nailaze na mnogo sažaljenja. Ružna istina je da se odnos jednog društva prema ženi dosta jasno ogleda u tome kako se ono odnosi prema prostitutkama. One najslabije i najobespravljenije. Na njima možeš da se iživljavaš ako si iživljavanju sklon. Srbija očito i dalje jeste.

Muškarce koji se hvale time što „koriste usloge prostitutki“, doživljavam kao posebno ogavna obličja postojanja. Toliko su daleko od koncepta gospodina ili džentlmena, da su spremni da plate za seksualni odnos sa ženom za koju realno nikad ne mogu da znaju da li zaista želi da spava s njima ili je primorana na to. Zapravo, znaju. Da želi, ne bi tražila novac. Sve drugo su laži koje govore sebi i jedni i drugi. Neki imaju potrebu da budu „vitezovi u životu prostitutke“, pa se hvale time što ih one „vole“, zato što su „dobri prema njima“. Tužna je istina da tome samo može da se oduševi žena koja svakodnevno trpi nasilje. Ne znam odakle nekome ideja da je spasilac ako plati ženu i tretira je kao živo biće, što ona i jeste.

Još više me zaboli želudac kad neko, naročito javno, izjavi kako bi „legalizovao prostituciju odavno“, kao da je to nekakav šmekerski stav. Iza reči „prostitucija“, stoje hiljade uništenih, a neretko i ugašenih ženskih života. Paradoksalno, neke od tih „šmekera“ imam među prijateljima. Nisu oni svi loši ljudi, samo su kao muškarci zalutale duše. Nikad takvog muškarca ne bih poželela prijateljici, i sigurno ne bih mogla da mirno spavam pored čoveka za kog znam da je nekad plaćao za seks. Za mene kao ženu, to je jedan od „deal-breaker“ momenata. Nešto je zauvek prljavo u njima.

Porazna statistika je da petina muškaraca u Srbiji koristi usluge prostitutki. Neke muškarce su kao momčiće u pubertetu očevi vodili „na kurvu“, čak i uz negodovanje dečaka. To što niko nikad nije uhapsio takvog oca i poslao sina na psihoterapiju, mnogo govori o nama. Ćutanje na užase je strahovito pogubna navika.

Srbija ima zakon koji sankcioniše korisnike prostitucije isto kao i prostitutke, ali se naravno ovaj zakon ne primenjuje u praksi. Policija čak ni ne privodi na informativni razgovor one koji se javno hvale da koriste usluge prostitutki, a i ako ih uhvati na delu, uglavnom „mušterijama pogledaju kroz prste“. Svi se prave da to nije važno. Političari nikad neće insistirati na sprovođenju zakona koji dovodi u nepriliku one koji imaju makroe u telefonskom imeniku, jer oni prvi plaćaju lepim ženama da ih trpe. Jedni se na njima iživljavaju, a drugi su „dobri prema njima“ i tako tutnje svoje komplekse spasilaca. No, svi plaćaju moć nad bićem koje ih ne ni bi pogledalo, da nema novca, a često i nečeg mnogo goreg.

Neko je rekao da je prostitucija najstariji zanat. Prihvatili smo ovu mantru i ponavljamo je novim generacijama dok im uši ne prokrvare od besmisla. Ona nam pomaže da se pravimo da pored naših kuća nikad nisu prošli kamioni u kojima su, kao kradena robam, švercovane nedužne žene na putu ka životu od kog je i smrt bolja. Pomaže nam kad se ponašamo kao da su u Srbiji sve prostitutke promiskuitetne kraljice noći, koje uživaju u seksu i zarađuju od toga, koje da kažu „ne“ mušteriji na batine, ujede i sakaćenje. Strahovito je korisna i kad bezbrižno pričamo viceve na račun žena koje stoje pored puta, kao da nema javnih kuća u kojima rade robinje. U toj buci, vrlo zgodno ni ne primećujemo odsustvo vesti o policiji koja je izvršila raciju u takvo neko mesto, ili presrela neki kamion i spasila desetine žena.

Svi znamo da smo kao društvo često saučesnici u batinama koje trpe žene od svojih muževa i partnera, bez podrške kolega, komšija, a neretko i svoje porodice. Na to smo navikli. Protiv toga umemo da se borimo jer njih, koliko toliko, želimo da zaštitimo. Većina ljudi želi da pošalje poruku ženi koja trpi nasilje u porodici da nije sama, da društvo može da se suprotstavi njenom zločincu.

Kakav je odnos „društva“ i „javnosti“ prema žrtvama trgovine ljudima i seks trafikinga? Da napravite anketu, svi će reći – strašno, daleko bilo. U praksi, nemamo kad da se setimo da treba da stanemo uz žene kojima su njihovi zlotvori oduzeli sve. Nije nam dovoljno atraktivno da kažemo da je zločin reći gladnoj ženi – „znaš šta možeš da uradiš da zaradiš novac za hleb“.

U vremenu u kom se ljudi i dalje plaše da se „zamere komšiji koji mlatretira ženu, jer to nije njihova stvar“, kolektivna hrabrost je svetlosnim godinama udaljena od tačke u kojoj će smeti da se zameri kriminalcima koji trguju ljudskim dušama. Nažalost ili na sreću, nikad nisam premeravala svoja mišljenja na takav način po principu „Kud svi tu i mali Mujo“.

Muškarci koji plaćaju ženama da ih trpe, mogu privatno da budu dobri koliko hoće i mogu da se ljute koliko god hoće, ali moraju da znaju da je to jadno. Žene, s druge strane, treba da znaju da muškarac koji svesno plati jednoj ženi da ga trpi, zapravo traži ženu koja trpi i da je to za izbegavanje. Isto tako, državni službenici koji prolaze kolima pored kuća kraj puta zavijenih crveno, treba da znaju da su saučesnici u zlu toliko velikom, da nema tih „crvenih“ koje će taj smrad moći da zabašure.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar