Podeli
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Radi, odmori se, plati račune, brini, ponovi… Kad konačno dođe penzija, stiču se uslovi za svakomesečnu sigurnost u prilivu sredstava, koja sigurno nisu dovoljna za lagodnu starost. Opet samo brini, i brini i brini.

Koncept penzije u normalnim društvima osmišljen je kao zasluženi odmor. Odradio si šta si imao. Ako imaš decu, ona su odrasla. Na tebi je da planiraš gde ćeš na krstarenje, koji ćeš hobi da odabereš, kako ćeš kućnog ljubimca da nazoveš i kakve ćeš zafrkancije da izvodiš sa unucima, ako ih imaš. Za srpske seniore ovo je uglavnom misaona imenica. Ne znam zbog čega jednom za svagda ne ozvaničimo činjenicu da u Srbiji penzija ne postoji. Koliko god da radiš, šta god za radnog veka da postigneš u našoj zemlji, kad dođe vreme da se povučeš – brige tek počinju. Za račune, za decu, za njihovu decu, za politiku… Čemu da se nadamo? Kako izgleda “srpski san” za one koji neće da se učlane u nekakvu stranku?

Političari nam slikovito objašnjavaju kako živimo sve bolje i bolje, a nikako da nam kažu nešto konkretno. Na primer, koje zanimanje da odabere neko ko želi da ima petoro dece, i smatra da mu je potrebno da zaradi mesečno 10.000 evra da bi živeo kako želi? Kojim putem da ide srednjoškolac, odličan đak, koji bi voleo da sa 30 godina zarađuje 15.000 evra mesečno na legalan i normalan način u Srbiji? Dakle, to i dalje nije osoba koja planira da bude bogataš. Bogataši bi trebalo da zarađuju milione u evrima. Da li takav razvojni put za mladu osobu u Srbiji postoji? Kako motivišemo najsposobnije mlade ljude u Srbiji da se usmere na nauku i delatnosti koje će razvijati našu državu i društvo? Ko su uzori koje stavljamo pred njih? Kakvu im starost garantujemo kao društvo? Ili su svi kojima nije dovoljna prosečna plata (minus harač koji se plaća stranci da se ne bi bez posla ostalo) osuđeni na to da se “snalaze kako znaju i umeju”? Često razmišljam o apsurdima spinovane stvarnosti u kojoj živimo, ali i posledicama koje ona ostavlja na živote svih nas. Naučena beda je poput virtuelnog zatvora u kom korumpirani političari drže čitave narode.

U javnosti ima mnogo bogatih ljudi, ali za njih uglavnom od državnih zvaničnika slušamo da su lopovi. Ipak posle nekog vremena svi prestanemo da pitamo – ako su lopovi zašto nisu u zatvoru? Ako nisu u zatvoru, zašto državni zvaničnici nisu smenjeni zbog laži? Zašto svi stalno veličaju nemaštinu u ovoj zemlji? Zar nismo već dovoljno siromašni? Volela bih da kažem da je za ovo kriva samo aktuelna vlast, ali činjenica je da za svoje 33 godine ne pamtim vreme kada je u Srbiji postojao zdrav odnos prema uspehu i zarađenom novcu. Aktuelna vlast je odgovorna samo za to što ovaj trend u poslednjih 8 godina nije promenjen, naprotiv, intenziviran je.

U praksi to izgleda tako što se ljudi jasno dele na “lopove” i one koji žive “pošteno”, što znači da zapravo nemaju dovoljno novca za život koji ne služi samo za spajanje kraja s krajem, već i za sve što poželimo. Ne postoje uspešni i bogati ljudi, jer se takvi ne mogu uceniti. Ceca ponosno ode na televiziju sa nacionalnom frekvencijom i govori kako jedva spaja kraj s krajem. Predsednik države, čovek koji se predstavlja za ekonomskog genija, stalno kuka kako nema dovoljno para, još se time i ponosi. Kakav je to ekonomski mozak koji nema novac? To je kao kada bi se zubar hvalio trulim zubima. Gomila buke i pregršt laži koje ljude iznova i iznova navikavaju na poraz.

Društvo je koncipirano tako da i ukoliko uspeš da zaradiš za pristojan i lagodan život moraš ili da kriješ zaradu ili da se zbog nje pravdaš. Srbija nikad neće imati svoju Forbes listu jer je bogatstvo nešto što se manično krije. U ovoj zemlji jedina osoba koja se ponosi svojom zaradom je čovek po imenu Baka Prase, i to mnogo govori o nama kao o društvu.

Svako ko pokuša da skrene pažnju na činjenicu da plata ne treba samo da služi za jedva dovoljno pokrivanje osnovnih potreba, već da u 21. veku od plate treba i putovati, kupovati nekretnine i umetnost, uglavnom naiđe na gomilu etiketa umočenih u gnev i zalepljenih na neki nevažni kutak interneta da odande zauvek šire toksine. Nikome ne pada na pamet da kaže – kako si to postigao, hoću i ja? O poštenju pričaju lopovi. Slušaju ih najviše ljudi koji su nezadovoljni, pokradeni. Oni dovoljno sposobni da svoje bogatsvo stvore legalno i moralno, sve brže beže iz zemlje, ili makar svoje firme sele u “toplije krajeve”, ne zbog poreza, nego zato što neće da plaćaju reket najglasnijim promoterima “poštenja i nemaštine”. Nažalost, nikad nismo bili u stanju da pohapsimo kriminalce, pa iz decenije u deceniju sve više ličimo na ekipu luzera, a sve manje na društvo koje se razvija.

Ne znam da li će za mog života u ovoj zemlji zaživeti neke istine… Na primer, da je imati milione dobro. Ili da nije sramota biti bogat, ali da jeste sramota ukrasti ih, lagati, i zarađivati na tuđoj nesreći. Da postoji ogromna razlika između uspešnih ljudi i kriminaca, da je prvima mesto na televiziji, da šire svoja znanja, a drugima u zatvoru da ne šire više ništa. Volela bih da to doživim, makad bila i starica. Bilo bi lepo jednog dana ući u autobus i videti lica koja nisu u grču zbog novca od rođenja. Posle svega što decenijama preživljavamo kao društvo, krajnje je vreme da se izborimo za “penziju”, i to onu pravu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar