Možda ni Ivan Stambolić nije likvidiran, možda ni sudija Simeunović nije uklonjen, možda ni Đinđić nije streljan, možda ni Oliver Ivanović nije precrtan.

Možda ni Ćuruvija nije… možda nije bilo ni udbinog kamiona sa peskom na Ibarskoj magistrali. Možda, ali, na našu nesreću jeste. I sve sa istim potpisom i u vreme kada je na vlasti ista garnitura – socijalisti i radikal-naprednjaci.

Jadna je zemlja i nesrećan je narod sa ovakvim spiskom pobijenih. Spiskom na kome nedostaju mnoga imena i koji teško da je konačan. Kao da nema tačke, niti se nazire kraj političkim likvidacijama u Srbiji i među Srbima.

Zato molim boga da Vladimir Cvijan, nekadašnji poslanik, potpredsednik SNS, predsednik Administrativnog odbora Narodne skupštine, nekadašnji generalni sekretar Predsedništva Srbije, nije ubijen po nečijem nalogu. Cvijan je već tri godine mrtav i za njega je to sada svejedno, ali nama živima nije. Niti Srbiji sme da bude svejedno.

Ako je Cvijan likvidiran, onda je Srbija u većem mraku nego što možemo i da zamislimo. Onda naši životi ne vrede ni koliko bajata kifla. To znači da svakoga od nas može da „proguta noć“ ili mutni Dunav i da će o tome državni organi ćutati. Baš kao što su i o Cvijanu tri godine ćutali. A ubice će mirno vozikati svoje „bele golfove“.

Ako je advokat Cvijan uklonjen onda je ovo „postala ludnica od zemlje“ i definitivno „klizimo totalno u propast“, kako reče general Momir Stojanović. To znači da i dalje neko pravi spiskove za odstrel političkih protivnika, neugodnih svedoka i svih koji kritikuju nakaradni režim.

Monogo je razloga za sumnju. Od trogodišnjeg ćutanja tužilaštva i policije do današnjeg muka režimskih medija i stranačkih drugova iz SNS. Zar je moguće da one koji su se slikali sa Cvijanom nije briga kako je skončao. Zar smrt jednog od bivših funkcionera SNS nije vredna nijedne naslovne strane tabloida, nijedne reči kod Sarapinih i Marićevih „analitičara“.

Nikada nisam imao simapatija za Cvijanovo političko delovanje, ali me je vest o njegovoj smrti šokirala. Pa još te tri godine skrivanja od javnosti. Tako se, samo znatno kraće, skrivala i vest o nestanku Stambolića. I još je „Politika“ izmišljala da je imao problema u biznisu. A Ćuruviji su konstruisali osvetu ljubomornog muža ili likvidaciju zbog dugova.

Tužilaštvo nam ne kaže da se Cvijan sam utopio, ali nam sugeriše taj zaključak, „nema tragova nasilja“, niti „toksikološke analize ukazuju na krivično delo“. Ne reče tužilaštvo koliko je telo ležalo u vodi, ni ko je otkrio leš. A otvoreno je i pitanje, šta je pokojnik tražio usred zime na Dunavu? Pecao nije, niti je krao gorivo sa teretnih brodova.

Često su zvanične verzije šuplje. Pun je internet tvrdnji da je Cvijan bio veza između kriminalnih krugova i SNS, neću ih ovde nabrajati. To bi mogao biti jedan od razloga za njegovu likvidaciju. Kako to nije upalilo lampicu u tužilaštvu, probudilo sumnju za detaljniju istragu.

Večeras je na RTS gost predsednik Srbije i bilo bi zanimljivo da nam kaže kada je on saznao za smrt Cvijana. Šta on misli o ćutanju tužilaštva i policije. Kako uopšte komentariše smrt nekadašnjeg bliskog saradnika i partnera za šah. Da nam kaže da li su preko Cvijana u stranku stizale „donacije“ osuđenika koji su za uzvrat abolirani. Šta on misli da li bi trebalo obnoviti čitav slučaj, angažovati nezavisno veštačenje…

Ali teško da će ga novinari Javnog servisa, koje svi plaćamo, pitati išta od ovoga. Koga je još briga za tamo nekog Cvijana.