Piše Luna Lu: U hodu

Sa pijace ulazim u ulicu i odjednom čujem tamburaše. Pomislih da haluciniram.

*

Ubrzo shvatih da je neko odvrnuo Zvonka Bogdana do daske.  I to snimak sa koncerta. Čuje se i publika. Neko se uželeo života. Razumem ga.

*

I evo nas u aprilu. Nemam pojma kako smo stigli u četvrti mesec – ali, voila, tu smo gde smo.

Nekada mi dan traje kao godina. Često mi se čini i da je to stalno jedan te isti dan.

Zamišljam ponekad da vreme razvlači majstor koji pravi kore za pitu.

Lete kore u vazduh kao flis papir, a spretne ruke ih tako u letu dohvate, pa ih još stanje.

I onda puf – samo shvatiš koji je mesec, godina..

Vreme je zaista relativno – Alberte bio si u pravu.

*

Kada sam sredinom devedesetih boravila u jednom selu na jugu Tajlanda nekoliko meseci – bio je dan u nedelji kada bi na improvizovanom štandu na zemljanom putu – banka otvarala svoju „poslovnicu“ da unovčava čekove i dolare pretvara u valutu Kraljevine – bat.

Na brdu iznad sela, bila je kolonija – legenda kaže – Danaca koji su tu stigli sedamdesetih i osnovali svoju hipi komunu. I taj dan kada su se u selu završavali „bankarski“ poslovi – jedan od njih bi silazio do „centra“ da unovči čekove.

Smešio se sve vreme i imao duge dredove. I svaku put, dok bi čekali, pitao bi me niz istih pitanja, jako ljubazno.

„Izvini, koji je dan?“

Potom bi usledilo pitanje – „Koji mesec?“

I na kraju – „Koja je godina?“

*

Često sam mislila o tome da li je on lud ili srećan što nema pojma koji je datum i što bi u međuvremenu, u razmaku od sedam dana, zaboravio i koja je godina.

Sada uhvatim sebe da na trenutak zaboravim da je 2021. – a za datum moram obavezno da konsultujem telefon.  Čini mi se da je sve pametniji od mene.

Sve više sam rasejana, a on sve više pamti.

Da ga ne stavljam na punjenje – ja realno mom telefonu ni ne trebam.

*

Jedino što je izvesno i u šta sam sto posto uverena jeste da je Mesec u opadanju.  Gledam ga svako veče i pratim njegove mene.

Polako ulazimo u završetak još jednog lunarnog ciklusa.

Kada je Mesec u ovoj fazi već smo dosta iscrpljeni i valja kalkulisati sa energijom.

*

Sve u svemu, može se doći do laganog zaključka da sam nikad bliža stanju onog Danca sa dredovima – samo ne živim nasmejana u vakumu komune, izolvana jesam, a i Mesec nam je realno jedini spektakl kada padne mrak.

Ali, nemam palme pod prozorom već unakaženi drvored koji izgleda kao u filmovima apokalipse – koliko muke treba tako uništenom drvetu da izbaci i najmanji list – saosećam sa njegovim trudom.

*

Pošto ova pandemija i sveopšta konfuzija ostavljaju razne tragove – kako na stanja razuma, svesti i memorije, tako i bogami sada već vidljivo i na broj kilograma (kako na vagi tako i u obimu) – odlučila sam da uvedem noćne šetnje po zatvorenom gradu.

Šetam oko deset, a čini se kao da je tri izjutra.

Jako uvrnut subjektivni osećaj.

*

Hodam. Ne zastajkujem. I primećujem razne stvari.

Na primer, sve veći broj lokala na kojima piše – za izdavanje. Zatim, fascinantan broj dostavljača na biciklima.

I noćni život oko parkova i školskih dvorišta. U manjim grupama okupljeni – uvek je tu i telefon.

Svaka grupa sluša neku svoju muziku.

*

I svake noći kada prolazim kroz Studentski park ispunjen tim grupicama pitam se kako je lako zameriti im kako su neodgovorni, ali zaista iskreno šta bi ti sad da si mlad i da te zove proleće da izađete na dejt?

Zamisli, u sveopštoj vladavini Tanatosa – tebe Eros goni od glave do pete.  Vrbopuc te puca.

Osećaš svu moć mladosti i okean dopamina i serotonina neokrnjen životnim zavrzlamama.

Šta bi ti sada da si mlad?

*

Ovom trik pitanju koje vrtim danima – od juče sam dodala još jedno zgodno za mozganje dok se hoda duga štrafta i šeta nevidljivi pas, a to je pitanje namenjeno i toj mladosti.

To pitanje glasi – OK, kada ste već tu, u tolikom broju okupljeni u Studentskom parku – da li bi vas protresla činjenica da možda za neku godinu nećete moći više tuda ni da prolazite i jedva ćete moći da se setite kako ste se baš između kestena desno i Dositeja ozbiljno i temeljno zaljubili jer će na mestu parka osvanuti podzemna garaža?

*

Da li ste dovoljno buntovni da kažete glasno – „Ne! Želimo da park bude park, ostavite ga na miru i vi i kineski investitor!“

*

Sad na stranu doba života u kome se nalazimo – mnogo je važno da taj park niko ne dira.

Jer osim što je to park – zelena površina – on je i arheološko nalazište čiji slojevi mogu da nas voze kao liftom kroz istoriju ovog grada – od turskog groblja, preko rimskih termi i keltskih tragova sve do srca Singidunuma.

*

Čim je pokrenut tender da se obavljaju arheološka istraživanja što je kao i obično – pro forma – čisto da se dobije napismeno da tu kao ničeg vrednog nema – ulazi se u sumasišavšu fazu da se izmeste trole sa Studentskog trga, a potom da se polako ugasi ceo taj potez.

Niko tu ne haje za stanovnike najstarije opštine Stari grad niti za studente i zaposlene na mnogobrojnim fakultetima koji se tu nalaze, kao ni za poslovne ljude i građane, generalno.

*

Ni sama ne znam zašto sam više u neverici i kada ću već jednom shvatiti da kada mogu da unište Savamalu, Makiš, Savski nasip i da puste da dišemo vazduh koji udišemo – šta je jedan park, pa makar bio i Studentski za njih?

*

Za 10. april je zakazan „Ekološki ustanak“ i to će biti mesto gde ću reći NE svim gadostima koju ova vlast sprovodi nad nama pod motom – „Ruiniraćemo vam kevu!“  Sledeća faza je verovatno da se vežem za drvo u Studetskom parku, pa ćemo videti..

I zato odmah krećem u dugu šetnju jer je za ćeranje neophodna kondicija, složićete se. Izveštaj sledi – #staytuned.

*

I #besafe, vreme se možda tegli, možda leti, ali je važno mudro ga iskoristiti i učiniti barem jednu stvar za opšte dobro.