0
“Bežite deco, bežite ako možete što dalje, dok ste mladi, jer onda još imate vremena da se vratite. I vratićete se. Jer miris zemlje u kojoj ste rođeni, ništa nigde ne može nadoknaditi. To je ono gde medved ide u svoj brlog, zbog mirisa trave koja samo tamo miriše tako. Nigde nijedna trava ne miriše na isti način…”
Ove reči Radeta Šerbedžije na predstavljanju njegove druge knjige autobiografskih zapisa “Poslije kiše”, u okviru regionalnog festivala knjiga i pisaca “Booka” u Podgorici, mnogi su preneli apostrofirajući samo prvi deo prve rečenice. Stoga se onima koji po društvenim mrežama čitaju samo naslove učinilo da slavni glumac, reditelj, profesor, a sada i pisac, savetuje mlade iz čitavog regiona da učine ono što već i inače masovno čine, napuštajući matični prostor u potrazi za boljim životom.
Oni nešto uporniji mogli su da u drugom delu Šerbedžijine izjave, bar onako kako su prenele kolege iz “Pobjede”, prepoznaju izvesno “vađenje”, jer se i njemu učinilo da je pričom o rodnoj grudi, brlogu i mirisnoj travi malo više nego što bi bilo uputno išao na ruku “patrijotima” svih fela, koji svojim sunarodnicima, posebno mladima, ništa drugo ne mogu ni da ponude.
“To je ono što je važno zapamtiti, znati, ono što opraštam svim nacionalistima. Samo sa izuzetkom i primedbom da moraju znati da i neko koga ne poznaješ oseća neku sasvim drugačiju travu i njen miris kao najvažniji”, pokušao je da objasni Šerbedžija.
PROČITAJTE JOŠ
Prvu svoju knjigu autobiografskih zapisa “Do posljednjeg daha”, on je objavio 2005. godine. U to vreme je živeo u Americi, gde je, posle svetskog uspeha filma Milča Mančevskog “Pre kiše”, dobijao uloge u filmovima Filipa Nojsa, Stenli Kjubrika, Klinta Istvuda i drugih poznatih američkih režisera. Uglavnom ruskih mafijaša, nisu retka ni takva mišljenja o tom delu njegove karijere…
U knjizi “Poslije kiše” Šerbedžija pripoveda o holivudskim ulogama i nemilosti američke filmske industrije, o planetarno popularnim zvezdama s kojima je surađivao ali i o “malim”, anonimnim ljudima s kojima ga je život spajao, o povratku u Hrvatsku te o događajima iz prošlosti i sadašnjosti koji su uticali na njegovu sudbinu i umetničku karijeru.
Od malog mesta Bunić u Lici gde je rođen, Vinkovaca gde je odrastao, Ljubljane i Londona u kojima je proveo svoje prve izbegličke godine, do Santa Monike gde je živeo u Americi, Briona na kojima već sedamnaest godina svakoga leta igra kralja Lira u svom pozorištu “Ulysses” i Rijeke u kojoj danas radi kao redovni profesor glume na Studiju glume i medija, Rade Šerbedžija ispisuje emocionalnu i profesionalnu geografiju svog života.
“Povratak” na kraju njegovog putovanja nije baš u polusrušeno i uglavnom napušteno ličko selo u kome travu nema ko da pokosi, niti će većina pripadnika svih ovdašnjih dijaspora moći da računaju na univerzitetska zvanja, brionska letovanja i sve počasti i privilegije zaslužnog umetnika, pa stoga nije korektno prodavati im maglu “green green grass of my home”…
Nekako u isto vreme, u Beogradu su Centar za politike emancipacije i Sindikat lekara i farmaceuta Srbije predstavili rezultate istraživanja o radnim migracijama lekara. Istraživanje obuhvata samo trend odlaska lekara, sa napomenom da i drugo medicinsko osoblje takođe napušta Srbiju u potrazi za boljim životom.
Tom prilikom je doktor Rade Panić, predsednik pomenutog sindikata, rekao da je odlazak zdravstvenih radnika iz Srbije odavno prisutan, kao i da je stanje danas sve gore, te da nije jedini razlog odlaska zdravstvenih radnika u inostranstvo veća zarada.
“Odlazak zdravstvenih radnika iz Srbije je prvenstveno zasnovan na njihovom nezadovoljstvu. Dakle nije to više trbuhom za kruhom, iako je i zarada jedan od elemenata koji utiče na to nezadovoljstvo. Ono što trenutno imamo jeste, ma koliko vam to zvučalo teškom rečju, da su zdravstveni radnici roblje, nema nas dovoljno i sve nas je manje,” rekao je Panić.
U predstavljanju istraživanja navedeni su i dodatni problemi: preopterećenost zdravstvenog sistema, posebno tokom pandemije, ali i svakodnevno zbog velikog broja pacijenata koje jedan lekar mora da pregleda u toku smene, a kojima ne uspeva da se temeljno posveti, tu su i mobing i nemogućnost zaposlenja bez jake političke veze, čemu u prilog govori i to da je više od 1.200 lekara i dalje na birou za zapošljavanje.
Miloš Vučković iz Centra za politike emancipacije rekao je da se godišnje oko 1.600 lekara upiše u Lekarsku komoru Srbije, a oko šest stotina ode van zemlje. Poslednje čega se sećaju, svakako, nije miris trave ispred neke pećine…
A ima i onih koji su pobegli od raznih međeda, koje su im postavili za direktore i načelnike, pa su od pojedinih zdravstvenih ustanova napravili prave brloge…
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?