7
Zahvaljujući razlici od deset sati između Melburna i Liberty Bridge veći deo prvog radnog dana u februaru proveo sam prateći zbivanja širom zemlje Srbije.
Ne znam tačno šta je to “tačkasti softer”, znam samo da nije važno koliko je gde ljudi bilo koliko je važno da ih je bilo svuda, od Apatina dan posle do Babušnice opet, od Kosjerića do Jagodine i naročito Niša… I onda to, tačka po tačka, mesto po mesto, daje potpuno drukčiju sliku uspavane lepotice kojoj je dosadilo da čeka princa na belom konju…
U tom smislu skidam kapu tzv. “tviter zajednici”, koja je, i sama iznenađena silinom probuđene energije, diskretnim šarmom protesta i zbunjenošću botovskih brigada, jednostavnim slikama i tonovima sa ulica i trgova prilično popunila prazan prostor zvaničnog sistema informisanja.
To kad uvati – ne pušta! Proveo sam maltene čitav dan u gotovo maničnom praćenju te nove “štafete mladosti”, koja se za razliku od one koju pamte moji ispisnici prenosi sa telefona na telefon, skoro pa istovremeno…
Pročitajte još:
Nije mi odmah bilo ni lepo, ni prijatno, jer su mi se zgadili masovni pokušaji da se studentski protesti obezvrede navodno zbog liste govornika na rađanju slobode u Novom Sadu. Njima se sjajno podsmehnuo lik koji na ovoj mreži objavljuje pod firmom “PETARM”, objavivši uz masovku sa dočeka beogradskih studenata: “Ovde sam primetio jednog studenta sa tako ružnim pertlama, da mi se smučio ceo protest, jebem ti i pertle i pro glas!”
U početku sam se trudio da u svemu tome nađem neku vezu sa sopstvenim životom i okruženjem (of course, onim u Srbiji), pa sam svojim grupama slao snimke samo iz nekih gradova, po sistemu “moj rodni Vršac”, “Dunjin Čačak”, “probudila se Čukarica, a tu su i Žarkovci”, “imamo li nekoga u Nišu”, “ovo u Užicu će moj drug Cvele sigurno da uslika”, “Sale, brate, digla ti se i Beška”, “a Kovin, spreman”…
U jednom trenutku sam se našalio “evo ih oni Marinini”, kad sam video transparent “I Vračarci ustali iz kafića”, da baš ne zamaram širu publiku internim prepucavanjem sa Mirinom i mojom najmlađom ćerkom kojoj se, kad navrati iz Dubaija, Vračar pričini slikom i prilikom nekog podnošljivijeg života…
A onda sam zastao, kad sam pročitao molbu Dušana Filipovića da se “ucrta Gadžin Han na mapu hrabrih ljudi”, uz objašnjenje Bojana Jankovića: “Gadžin Han je najsiromašnija opština u Srbiji, 51 odsto stanovnika u riziku siromaštva, prosečna plata 62.000 dinara, prosečna starost 53 godine. Na 10 rođenih, 32 umre, 6,6 odsto visokoobrazovanih, 18,7 odsto kompjuterski pismenih. Samo da nekima bude jasnije šta ovo znači”.
Naježio sam se kad sam video sliku uz objavu mog prijatelja Saše Paunovića: “Ispod nadstrešnice u Novom Sadu stradala je Anja iz Paraćina. Imala je samo 24 godine. Na današnjem protestu u Paraćinu bilo je skoro 2.000 građana (cela opština ih ima 46.500).” Uz ta tri slova njenog imena nije potrebno prezime (Radonjić), ona poput kredom iscrtanih kontura leševa na asfaltu postaju opomena i simbol otpora…
“To kad uvati ne pušta” je ex-yu humoristički televizijski film, snimljen 1987. u produkciji TV Titograd i režiji Živka Nikolića po scenariju Miodraga Karadžića. Sledeće godine je kao njen nastavak snimljena izuzetno popularna serija, pa se zbog toga ponekad smatra njenom pilot epizodom.
Naslov te televizijske serije je, takođe, veoma aktuelan: “Đekna još nije umrla, a ka’ će ne znamo”!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
