“Vest dana” da je podneo ostavku “šampion nebitnosti” (odlična dijagnoza koleginice Vere Didanović), koji se jedno vreme predstavljao kao premijer, uglavnom je protumačena kao zakasnela i još jedan manevar da se skrene pažnja sa zahteva studenata i sve većeg broja građana da se utvrdi konkretna odgovornost svih učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu od 1. novembra 2024. godine.
Kako se taj lanac “krvavih ruku” zbog petnaestoro stradalih ispod nadstrešnice na ulazu u rekonstruisanu i dva puta svečano otvaranu zgradu železničke stanice u Novom Sadu približava samom vrhu koruptivne sprege kriminala, stranih faktora i naprednjačke vlasti, tako se povećavaju i žrtve samozvanog šahiste na njenom čelu.
Zato je u pravu moja prijateljica Vesna Laudanović kad kaže: “Vlada nije pala danas. Nikad nije ni postojala. Niti je Vučević bio premijer, niti su ministri bili ministri, niti su direktori bili direktori. Isto ovako bi izgledalo upravljanje državom i bez njih. Oni su samo nadzirali one ispod sebe da sprovode Vučićeve odluke, zamisli, osvete… Depersonalizovane figure.”
Zbivanja u zemlji Srbiji već dva i po meseca pratim isključivo preko našeg portala i društvenih mreža, pa odatle i moj zaključak da tog Vučevića, koji se i dalje vodi kao predsednik Srpske napredne stranke, ne samo da malo ko shvata ozbiljno, već ga više niko i ne ismeva. Tako su, na primer, potpuno nezapaženo prošla dva njegova solo nastupa u seriji “cene na poniženju”, mada je, ruku na srce, bilo teško nadmašiti šefovu epizodu sa parizerom i “dva jaja za 22 dinara” ministra kome su jaja ozbiljno u procepu zbog pobesnele nadstrešnice.
I koga već po društvenim mrežama zovu “Boža Pub”, valjda zbog onih Đoletovih stihova “gospodo draga, on je nestao bez traga, i to celoj priči daje čudan ton”…
* * *
Ispašće nekako da je poslednje što je uradio podstanar iz Nemanjine 11, a da je imalo nekog smisla, bilo proglašenje 23. januara za Dan žalosti zbog smrti osmoro korisnika doma “Ivanović” u Velikom Borku, zadnja pošta Barajevo, stradalih u požaru tri dana ranije.
“Loša vest, teško jutro. Hteo bih da izjavim saučešće porodicama poginulih, nadam se da će se povređeni oporaviti”, rekao je Vučević tog jutra, gostujući na jednoj od televizija za sreću i ružičastu stvarnost, of course sa nacionalnom frekvencijom.
Pitanje glasi, kome je on to uputio saučešće kad se evo deset dana posle najnovije tragedije iz domena “korupcija ubija” pouzdano zna ime i prezime samo jedne stradale osobe. Koga su to žalili građani Srbija tog četvrtka? Jesu li to ljudi ili pikavci?
Pa, i za običan pikavac, ako se potrude oni čiji je to posao, može da se utvrdi i koje je vrste cigareta i ko ju je popušio. Bez toga, imamo već deset dana a nemamo imena sa tog zgarišta…
“U današnjem dnevniku licemerja i dvostrukih aršina jedna veoma bolna tema. Ona vas se takođe ne tiče jer niko vaš nije živ izgoreo tamo gde ste ga, donoseći neverovatno bolnu, često traumatičnu odluku smestili, budući da niste mogli da mu pomognete drugačije.
Palili ste sveće za psa Donu. I ja sam je otplakala. Moj život je, oni koji me poznaju duže znaju to veoma dobro, u dobroj meri odredila mučna, tragična smrt ‘nekog tamo kučeta’, takođe stradalog od ljudske ruke, uz teško ugrožavanje javnog zdravlja trovanjem.
Ali, nisam videla da se u svakodnevnom dizanju buke spominju osmoro živih spaljenih. O ostalim teško povređenima ni kratka vest. O domu strave isto ni vest, ni šer. Spalamuđena je informacija o hapšenju vlasnika i to je bilo sve”, napisala je pre dva dana koleginica Marijana M. Rajić.
* * *
Ja sam ovu njenu objavu razumeo kao mnogo veću kritiku medija u Srbiji nego kao zamerku studentima koji svoj najveći ispit polažu držeći se slučaja od koga je sve počelo i na kome će, najverovatnije, srušiti piramida zla i korupcije.
Da li je taj Veliki Borak zaista toliko daleko (40 kilometara od Terazija) da se niko više ne bavi tim zločinom, koji vlast hoće da proglasi za “nesreću”? Što bi rekla jedna od učesnica onog tužnog skupa u Jagodini, na kome ove žrtve nisu ni pomenute: “Izgoreo i hotel u Turskoj, pa šta?!”
Slike sa lica mesta pokazuju da se tih nesretnih osmoro (ili su možda bile samo žene, poput 74-godišnje Đurđevke Ilić čiji je identitet jedino objavljen) najverovatnije ugušilo od dima, jer bi zgrada morala da izgleda sasvim drukčije da su i njihova tela potpuno izgorela. Nepokretni, ostavljeni bez pomoći i nadzora, već jednom ostavljeni da tamo i umru…
Crnjak je da se samo u Srbiji, uz poslednji boravak za stare i nemoćne besplatno dobije i kremacija, ali u toj priči zaista nema mesta za neukusne viceve. Samo jedno do sada utvrđeno ime i prezime govori o čitavom lancu korupcije i neodgovornosti koji već dugo karakteriše rad mnogih ustanova tog tipa. Namerno ne kažem “domova”, mada ima i onih u kojima korisnici za ne baš male pare na duži period imaju i prijatan ambijent i svu potrebnu negu…
S druge strane, nije tajna da se kroz ova “vrata do raja” u Srbiji u proseku “izlazi” već posle dva, najviše tri meseca boravka. Svaka ozbiljnija analiza poslovanja, opremljenosti i poštovanja propisa od strane vlasnika mnogih od tih, uglavnom privatnih, ustanova, vodila bi i do onih koji za njihov rad izdaju dozvole ili su dužni da njihovo poslovanje nadziru…
Bio sam svojevremeno svedok formiranja nekoliko staračkih domova i svih mogućih prepreka koje su morali da preskoče njihovi osnivači i budući vlasnici. Uvek je na početku bio tvrdokoran stav službenika resornog ministarstva i odgovarajućih lokalnih institucija, da bi uvek na kraju posle tog “propisi su propisi” dolazilo do nekakvog “dogovora” sa njima… Teniskog tipa, da bude malo jasnije…
Tada je to mnistarstvo vodio Aleksandar Vulin, posle su se smenjivali onaj Jorgovankin vozač, pa Darija Kisić, Nikola Selaković… Sve veliki brinutelji za radna prava, borce i socijalu, sve do ovog sadašnjeg za koga ni najuža familija ne zna čega je ministar… Ali, kakav premijer takvi i ministri…
Zato, da se vratimo u Veliki Borak, najverovatnije ne postoji nikakva zdravstvena dokumentacija o stradalim korisnicima, nema ni tragova o plaćanju boravka (jer je to uglavnom u evrima, a zvanični račun je ionako već mesecima u blokadi)… Sve to ipak ne mogu biti izgovori što se niko od medija ne bavi ozbiljnije ovom istragom, ako je uopšte ima…
* * *
Ožalismo Donu, ožalismo malog belog zeca, da dopunim Marijaninu primedbu, ali gde će nam duša zbog ovih neimenovanih žrtava epidemije zvana korupcija.
“Aforističar Ninus Nestorović pokazuje nesreću i nepravdu pred kojom se nalaze svi oni koji su oboleli, odnosno koji su u bolu i patnji”, napisala je Milica Joković Pantelić u knjizi “Tradicija i korupcija u Srbiji”, iz koje sam juče citirao deo o Radivoju Laletu Bojičiću.
“Nestorovićev aforizam je istovremeno i tačan i ciničan: ‘U našim bolnicama se zna red. Svaki pacijent, koji preživi operaciju, mora da časti!’ Nestorović naglašava kako je korupcija prisutna čak i u najosetljivijim životnim situacijama, pa tako i trijaža bolesnika pokazuje koruptivnu prirodu zdravstvenog sistema: ‘Medicinska trijaža u Srbiji: bolesnici koji su dali mito napred, ostali stoj!’
Ovaj aforizam ilustruje kako korupcija može uticati na prioritete u medicinskoj nezi. Poređenje između krvi i mita u aforizmu: ‘Kad bismo krv u bolnici davali toliko često koliko i mito, nikad je ne bi falilo!’ naglašava kako korupcija može nadmašiti osnovne potrebe za lečenje.“
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar