Piše Ivan Mrđen: Posle RLA, vreme je za RLB...

Zato sam početkom januara, kad sam počeo da koristim zvaničnu akreditaciju za ovogodišnji Australian open, svoje dopise najavio kao „pisma iz boljeg života“. Poslao sam i na našem portralu je objavljeno 17 tekstova (ukupno 56 stranica sa 16.567 reči), ali mi se čini da ipak nisam uspeo da čitaocima realnije prenesem svoj osnovni utisak da tenis, posebno njegove najznačajnije priredbe, nije samo sport, već ima tu nečega i po čemu se taj „bolji život“ razlikuje od svakodnevice najvećeg broja građana sa kojima sam se dopisivao...

*     *     *      

Tokom Otvorenog prvenstva Australije 2025. postavljen je novi rekord na kapijama Melburn parka, jer je više od 1,2 miliona ljubitelja tenisa, ali i svakovrsne zabave prošlo kroz njih tokom tri nedelje. Glavnom žrebu prvog ovogodišnjeg gren slem turnira prisustvovalo je 1.102.303 u 15 dana (83.540 više nego prošle godine), dok je dodatnih 116.528 navijača tokom prve nedelje pratilo kvalifikacije i egzibicione mečeve.

Rekord je postavljen i u nedelju na dan muškog finala, kad je pobedu Janika Sinera protiv Aleksandra Zvereva pratilo 46.526 prisutnih u Melburn parku, što znači da je oko 32.000 posetilaca bilo na licu mesta izvan „Rod Lejver arene“, čiji je kapacitet 14.500 ljudi.

Sav taj svet je skoro pune tri nedelje punio bašte mnogobrojnih kafića, tamanio tone brze hrane i hektolitre piva, kupovao po šopovima sa AO obeležjima i proizvodima sponzora, pratio decu na različitim uglavnom besplatnim zanimacijama, ukratko „uživao za sve pare“... A njih je baš trebalo i imati i moći odvojiti, posebno ako ste više puta došli da gledate nekog svog favorita...

E sad, ako nisam uspeo da vernije dočaram nešto čemu sam prisustvovao, ne znam koliko ću moći da se vratim na domaći teren i napišem nešto smisleno o događajima u zemlji Srbiji, koji se smenjuju i intenziviraju iz dana u dan. Kao ono u školi kad propustiš tri nedelje a gradivo se nagomila, pa strepiš od svakog sledećeg „kontrolnog“ ili „pismenog“...

U takvoj situaciji najviše može da pomogne obično prepisivanje, koje bismo mogli i da nazovemo „pomoć prijatelja“. Zabavljen tenisom, pa i Novakovom ovogodišnjom serijom, ipak nisam propuštao da po portalima i društvenim mrežama ispratim šta o „srpskom proleću u zimskom periodu“ pišu moje kolege koje redovno pratim i u tzv. mirnodopska vremena, ako takvih uopšte ima u napaćenoj Srbiji...

*     *     *

Radivoje Lale Bojičić  je jedan od onih koji se svakodnevno bavi svim najvažnijim događajima, od politike do supermarketa, od televizije do sporta, od predsednika svega i svačega do komšija iz „dva’esčetvorke“ (čisto da bude jasnije da je Dorćolac)...

Međutim, pre nego što pristupim njegovoj riznici duha tokom ovog januara, pošto je zajednički nadnaslov svih zbivanja „Korupcija ubija“, prepisaću deo teksta iz knjige „Tradicija i korupcija u Srbiji“ (Institut društvenih nauka, Beograd, 2025), u kojoj autorka Milica Joković Pantelić, poseban odeljak posvetila odnosu aforizma i korupcije. Pri tome je Laletov opus svakako nezaobilazan:

„Književnik i satiričar Radivoje Bojičić smatra da je najčešće kriminal izvor koruptivnih radnji. Vlast je nespremna da se obračunava sa kriminalom zato što je upletena u razne nezakonite poslove, delom i u saradnji sa kriminalcima, o čemu vrlo direktno govori Bojičićev aforizam: „Borba vlasti protiv kriminala bila bi ravna samoubistvu”. Drugim rečima, vlast je kriminalizovana i to je razlog koji je onemogućava da vodi borbu protiv kriminala; to bi značilo da bi povela borbu protiv same sebe.

Zbog toga Bojičić ističe da se od kriminalnih radnji može dobro živeti: „Zločin se uopšte ne isplati, kad od kriminala može sasvim pristojno da se živi”. A da su sudije i sud nepravičnim presudama otvorili sumnje i pretpostavke da su svi korumpirani, govori ovaj Bojičićev aforizam: „Pošto nemam čime da potplatim sudiju, najbolje je da odmah zapevam ’Bože pravde’”. Nema sumnje u to da treba sudije potplatiti, odnosno da, ako se to ne učini, neće biti ni pravedne presude.“ 

*     *     *     

Bojičić je to na svoj način potvrdio i ovog januara, napisavši: „Počeo je kao Srbin na kvadrat, a već je dogurao do Srbina na 500 kvadrata!“ O takvima, pri čemu će mnogi prepoznati najistaknutije naprednjake, govori i ovaj njegov aforizam: „Kakva biografija: počeo kao banda crvena, nastavio kao žuti ološ i završio kao radikalski šljam!“

Životopis onih koji se kriju iza zastave, himne „Bože pravde“, pravoslavlja i ostalih nacionalnih znanjenja, Lale je sažeo u jedan pasus: „U nacionalnom interesu dobio sam kredit, u borbi za očuvanje Kosova izboksovao sam stan, stajanjem na braniku otadžbine uspeo sam da dobijem jedan poslić bez tendera, a ginući za opštu stvar uspeo sam da smognem i nešto u gotovom, što ću, čim zalegnem za bolje sutra, da uvedem u legalne tokove.“

„Sistem se urušava k'o nadstrešnica“, napisao je moj prijatelj, da bi se potom oštricu svojih zapisa usmerio ka onima za koje važe ove njegove reči: „Spremni smo na sve, samo da ne uradimo ništa!“

I još, takođe ovih dana: „Jutros sam se probudio i umesto da čekam da Srbija nešto uradi za mene, počeo da razmišljam šta bih ja danas mogao da uradim za Srbiju. A onda sam se okrenuo na drugu stranu i nastavio da spavam!“

Bilo kako bilo, vreme će tek pokazati da li je glavni i odgovorni urednik „Ježa“ u pravu kad je zaključio: „Protesti su završili pola posla: opozicija je obesmišljena, a još malo, pa će i vlast!“  I o akcijama vlasti, Radivoje Lale Bojičić je napisao aktuelan aforizam: „Ko nema muda, kurči se srednjim prstom“. I jedan o svakodnevnim prolivima vrhovnog obraćatora: „Ne zna se šta je hteo da kaže, a još manje šta je pod tim mislio!“

*     *     *

Meni ostaje samo da javno zahvalim mom prijatelju što mi je olakšao povratak na domaće teme. Kao što stoji u naslovu, posle RLA, vreme je za RLB!