1
“Dovoljno je napisati svakog dana po jednu istinitu rečenicu”, napisao je američki nobelovac Ernest Hemingvej (1899-1961) u romanu “Pokretni praznik”, u kome opisuje svoj život u Parizu između 1921. i 1926. godine, inače objavljenom posle njegove smrti.
Da budem iskren, nedostaje mi ta jedna rečenica, ovih dana ovde u Melburnu, više od 15.000 kilometara udaljenom od “pokretnog praznika” koji se upravo događa u zemlji Srbiji. I što je više onih koji po medijima i društvenim mrežama iznose neke svoje, obično “konačne” i uglavnom “neopozive” istine, sve manje se usuđujem da pišem o svemu tome. A o bilo čemu drugom, bilo bi glupo i neumesno.
Da se radujem pojavi potpuno novih lica na političkoj sceni – radujem se; da strepim od kontraofanzive onih koji “neće tako lako pristati da opet budu šoferi i konobarice” – strepim; da mi idu na živce dušebrižnici koji iza navodne brige za studente plasiraju sopstvena ograničenja, sujete i komplekse – idu mi, i to ne samo na živce…
Deveti put sam u Australiji u poslednjih dvanaest godina, ali prvi put iskreno žalim što nisam u Srbiji.
Može biti da je to ta moja istinita rečenica za danas, koju će razumeti svi do kojih će dopreti ovaj komentar i sa kojima sam preko različitih medija u kontaktu već duže od dve decenije. Za one kojima to možda neće biti dovoljno, pripremio sam niz od desetak rečenica ljudi čije objave i komentare i sam rado pratim. I koji su, što je naročito važno, tamo gde treba, na licu mesta…
Igor Mihaljević: “Naši lični svetonazori, stavovi, ukusi, nadanja i politička uverenja su makovo zrnevlje spram važnosti studentske i građanske pobune u pokušaju da vratimo otetu Republiku. Prah na vetru spram studentskog uragana. Ljudi, mi čistimo Republiku od kriminalaca, lažova, paćenika i apsolutnih neznalica, ima li šta preče? Dok ne budemo živeli u zemlji jakih institucija, dobrih medija i poštenog izbornog sistema, nemamo pravo da svoje minuskulne ideje i osećanja pretpostavimo sveopštoj borbi za oslobođenje države!”
Zoran Kostić Cane: “To je mladost, hrabrost, pravda i ništa drugo. Uvek si na strani toga, vremenom postaješ korumprian, boriš se protiv toga, protiv nekog oklopa, ljušture, čaure, a onda dođu ti ljudi koji imaju 19, 20 godina, nisu oni klinci pa kao ne znaju šta rade, neko manipuliše… Oni znaju, neće da ulaze u našu štroku, neodgovornost, kukavičluk, koje smo im ostavili preko te negativne selekcije, koja vlada nama i ne da nam život.“
Dragan Bjelogrlić: “Oni su nova generacija koja se ne seća Miloševića, odlučno se protive Vučiću, ne opterećuje ih strašna baština Kosova i gubitka teritorija, ne pamte ratove, u sebi nemaju mržnje i trauma zbog rata. Ove studentske proteste smatram mnogo važnijim, ne samo borbom protiv autokrate, to je stvarna generacijska promena. Ako ovim mladima uspe da oteraju ovaj režim, oni neće oterati samo jednog autokratu, nego celu jednu epohu. Epopeju koja je počela sa katastrofalnom politikom Miloševića, za kojeg mnogi veruju da je naneo puno zla celom Balkanu, ali zapravo je najviše zla naneo svom srpskom narodu jer ga je, pored ostalog, udaljio od zapadne civilizacije, gde Srbija prirodno pripada. Ovi mladi ljudi zatvaraju ovu epohu.”
Vladimir Stakić: “Milion puta je bitnije to što su ova deca uradila i što rade od toga ko im je govorio! Ko god da je govorio i ko god da nije govorio, neko bi se našao da pokuša da svoju bitnost gradi na tome što mu se to ne sviđa. Neki od nas stari(ji)h kao da nikada neće ništa naučiti.”
Gorica Mojović: “Već ko zna koji put pokušavam da ukažem ljudima ‘ne cepajte dlaku na četvoro’. Manite se ličnih naklonosti i animoziteta. Fokus je na zahtevima i ciljevima koje su studenti postavili.“
Sanja Ignjatović Eker: “Ova grudva pobede koju su studenti zakotrljali, a svi ovi divni građani kotrljaju je i dalje, zajedno sa studentima, odlučno, samouvereno, ne može da se zaustavi. Ne može. Ne postoji trik. Ovako nešto nikada nije bilo, na svetu celom. Energija je takva da je svim ovim ljudima, svima nama sa njima, postalo apsolutno nebitno šta kaže onaj nebitalac, šta kaže ta ogavna stranka, šta kaže bilo koja stranka, spinovi koji se pojavljuju, ništa od toga ih ne interesuje, upućeni su/smo samo jedni na druge i na ono što je suština ovih protesta. I to radi! Jaaako radi! I znamo, osećamo da radi, da je to to i da nema povratka, da će ovu priču dovesti do kraja. Jedinog ispravnog i srećnog kraja, kada će nam svima biti lepo i kada će nam srce biti puno jer smo bili deo te priče.”
* * *
Ja svemu ovome zaista nemam šta da dodam. Niti imam pravo da pametujem sa ove udaljenosti, bez obzira što mi savremena tehnika omogućava da, kao na primer u ponedeljak uveče, budem kod Cvetkove pijace pre nego što su tamo stigle mnoge naše komšije…
Jedino bih skrenuo pažnju da u svim prenetim pasusima malo ko pominje onog za koga je moj prijatelj Ninus Nestorović odavno smislio sjajan aforizam: “On da nije broj jedan, bio bi nula!”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
