Piše Ivan Mrđen: Pedestaling u opoziciji

Gledali smo preksinoć Zvezdu u bašti poznate kafane kod Đerma, pa je negde pred kraj utakmice kraj nas prošao jedan “viđeniji” opozicionar. Sam, sam sebi važan, zagledan u vrh svog nosa, nije čak zastao ni da vidi rezultat na ekranu, neko reče “tako oni jedino i šetaju, pred ponoć, kad nikog ne mogu da sretnu”…

Ono “viđeniji” je pod navodnicima, jer pomenutog lika zaista ima u poslednje vreme po prorežimskim medijima, što je, kad si kao opozicionar, najčešće nagrada za uspešno rovarenje, u njegovom slučaju kroz večito pametovanje i uslovljavanje. Pa malo jutarnje satrapske šarenice, pa malo nekakav prijem, pa malo “pregovori” oko izbornih uslova, pa mišljenje o nekoj “temi dana”, prilika da pokaže kako samo on zna šta je bilo nikad dosta!

Ne bih da trošim karaktere na likove bez karaktera, jer je objašnjavanje nekih zbivanja na opozicionoj sceni uglavnom jalov posao, dovoljan je samo naslov Drčelinog uvodnika od subote (“Ujedinite se ili zauvek ućutite”)… Kad prestanete da ih tumačite ozbiljno, onda vam se neka lampica upali na više nego neočekivanom mestu, na primer, u tekstu na zadovoljna.rs o modernom trendu u vezama, zvanom pedestaling.

To je termin, skovan na društvenim mrežama, koji označava situaciju u kojoj nekoga posmatrate kao nedostižnog partnera, koji je daleko bolji od vas, a manifestuje se na dva načina. Prvi je stalno razmišljanje o tome kako se partner može poboljšati, ali ne i o tome šta sami možete učiniti da biste bili bolja osoba, a drugi vid pedestalinga je kad neko toliko ceni i hvali svog partnera da zapravo veruje da uopšte nije dovoljno dobar da bi bio sa njim.

Pedestaling u ovdašnjoj opoziciji ima samo jednu posebnost. Svi govore o tom idealnom partneru, ističu njegove osobine i vrednosti, tek da zabašure činjenicu da takav uopšte ne postoji! A kad nema boljeg…