0
Kad sam početkom januara video sliku više nacerenih nego razdraganih učesnika iz Srbije na ovogodišnjem Molitvenom doručku u Vašingtonu, sve sa “njegovom ekselencijom ambasadorom”, označio sam je sa “0309 Jahači apokalipse”.
Svi su tu, sve podseća na sreću, prestolonaslednik bez prestola, Dačić, Dana, Danin muž, lažni rusofil, potpredsednik lažnog parlamenta, jedan od “manjinskih”, sve partijske zastave uvezane, svi antagonizmi zaboravljeni i debelo naplaćeni…
(Pozive da prisustvuju tradicionalnom Molitvenom doručku u Vašingtonu dobili su prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, ministar bez portfelja Nenad Popović, potpredsednik parlamenta Vladimir Marinković, lider SPO Vuk Drašković sa suprugom i državni sekretar Ministarstva zdravlja Meho Mahmutović, objavila je početkom godine “Politika”, uz napomenu da “troškove puta i smeštaja snose gosti”. Kad bi se zezali, što bi rekli na staroj Čukarici, sve se to lepo namiri iz budžeta…)
Mislim da ne treba posebno objašnjavati zašto sam komentarisanje ove slike prolongirao do današnjeg dana. Već godinama na različite načine pišem o devetom danu marta. Nekad sam ga označavao kao istorijski – Deveti mart, a sada mi je mrsko da ga apostrofiram i kao običan datum.
Tako sam u ponedeljak 9. marta 2009. godine napisao: Da je kojim slučajem uspela, Devetomartovskla revolucija bi danas bila punoletna. Ne mislim da bi nam bilo mnogo bolje da je još tada sa političke scene sišao Slobodan Milošević, jer smo u međuvremenu dobro upoznali i one koji su tog dana komandovali „juriš“ i one koji su navijali iz beogradskih salona. Da je ta bratija umišljenih o sopstvenom značaju takođe odgovorna za ratove, bedu, inflaciju, izolaciju, skupštinski cirkus i sve što nas je snašlo u proteklih osamnaest godina, najbolje su nas uverili oni sami, čim bi se na nekom nivou i u nekoj koaliciji dokopali kakve vlasti!
Zato sam se, valjda, tri godine kasnije, pohvalio da taj 9. mart 1991. godine smatram jednim od najboljih dana u mojoj karijeri, jer sam kao direktor NIP “Borba” nagovorio tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika “Borbe” da dođe u redakciju i da napravimo vanredno izdanje, jedine novine koje su o događajima na ulicama Beograda već sutradan rekle istinu. Nisam u kasnijem životu mnogo pominjao taj momenat, još manje ga kapitalizovao, ali se i dan danas štrecnem na svaku vulgarizaciju Devetog marta, posebno na onu da je sve što je potom (u)činila srbijanska opozicija bilo u duhu tog istorijskog datuma. Ne mogu se na taj način opravdati mnogobrojni lupinzi, zaokreti, neprirodne koalicije, inaćenja, pristajanja i odustajanja, samo da bi se nekima manje obaveštenima ovaj poslednji preokret predstavio kao – istina!
U sredu 9. marta 2016. morao sam da pomenem da se baš tog dana navršilo pola veka od kako je ostvarena jedna od najvećih i najlepših pobeda fudbalera Partizana u istoriji. U revanšu četvrtfinala Kupa evropskih šampiona, posle 1:4 u Pragu, Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Miladinović i Pirmajer savladali su na Stadionu JNA Spartu sa 5:0. Po dva gola postigli su Vladica Kovačević i Mustafa Hasanagić, a jednom je više od 50.000 gledaca obradovao i Velibor Vasović.
I još sam dodao: Na današnji dan pre tačno četvrt veka, 9. marta 1991. godine, zabeležen je jedan od najvećih poraza ideje o promenama i boljem životu u Srbiji u novijoj istoriji. Siguran sam da će svoju verziju tih događaja i danas pričati jedan od dva preostala člana Srpskog pokreta obnove, bezbrižno ušuškan pod skutom budućeg vladara, ali sasvim je izvesno da neće moći da objasni koliko je ovaca moralo da strada da bismo od vuka dobili – vučića!
Dve godine kasnije, beše petak, ovaj datum sam preselio u fusnotu teksta o nečemu što mi se učinilo kao važnija tema: Ne, nisam zaboravio da je danas 9. mart, datum koji sam svake godine pominjao sa velikim “D”. Ove godine, ipak, ne bih – zarad pet preostalih članova SPO, četiri Danina mesta u raznim upravnim odborima, tri direktora, dva poslanika i jednog Vukovog pojavljivanja na nekoj televiziji – skrnavio uspomenu na tu, u mom životu veoma važnu drugu martovsku subotu 1991. godine!
Iduće godine 9. mart opet bio subota, pa sam neku paralelu ipak morao da napravim: Vidim da nekima mnogo znači što je danas deveti dan marta, pa još subota. Iz sećanja, po principu „o pokojniku sve najlepše“, izvlače neke stare slike i sumnjive impresije o jednom traljavo organizovanom i bez ikakve koncepcije vođenom protestu, koji je odneo dva života tog dana i još mnogo hiljada puta dva života tokom svega što se kasnije događalo. To potvrđuje i činjenica da taj dan svojata nekadašnji vuk koji je danas pretposlednji vučić, čovek koji je zarad nekontrolisanog gazdovanja Beogradom (čitaj: stanovima, potkrovljima, dozvolama za gradnju…) šest godina kasnije prodao prvog demokratski izabranog gradonačelnika Zorana Đinđića…
Zbog toga ovi protesti koji već peti mesec nagoveštavaju da u Srbiji nije sve izgubljeno „iskaču iz domena poznatog, jer ljude na ulicama ne zanima ni ko ih organizuje, ni ko govori, ovo je jedno potpuno novo iskustvo“, kako je to na tviteru primetila Irena Živković iz Bora. Zato ništa Deveti mart, ništa „Čedo, oženi me“, ništa ni pretpetooktobarsko iskustvo, danas je samo Subota. Sa velikim „S“, nova, prolećna, drukčija… koja zahteva i novo promišljanje šta i kako dalje umesto ponavljanja prethodnih grešaka i zabluda.
Beše to ona zima, osamnaesta na devetnaestu… Danas se tih subotnjih šetnji više niko ne seća, osim nekolicine neudavljenih „organizatora“. Ja priznajem da sam u to vreme bio prilična „paljevina“ (opet jedan staročukarički pojam), ali sam, za svaki slučaj, sačuvao i poruku lika koji tvituje pod firmom „Crveni baron“: „Možda šetnja ne znači da ćemo odšetati u slobodu, ali prestanak šetnje sigurno znači odlazak u mrak!“
Godinu dana kasnije, beše ponedeljak, beše mrak, pa napisah kako više nemam snage da podsećam i sebe i čitaoce koliko su izneverena očekivanja svih koji su te martovske subote 1991. godine pomislili da je i u Srbiji počelo „osvajanje slobode“, još manje da ponovo pominjem one koji su sami sebe proglasili jedinim baštenicima političkih i svih drugih tantijema Devetog marta.
I naredne godine sam konstatovao da je teško izbeći utisak kako obeležavanje tridesetogodišnjice svega što se na ulicama Beograda događalo 9. marta 1991. ipak skliznulo u lamentiranje o propuštenim šansama, izneverenim očekivanjima, onoj „duši prodanoj“ i Daninim sinekurama, sve do konstatacija da je „sve bilo uzalud, jer je danas gore nego pre tri decenije“.
Zato su svi razgovori o nečemu što nekadašnji „kralj trgova“ i dalje naziva „SE-PE-O“, što bez plaćene članarine objedinjuje samo bračni par Drašković, plus večiti poslanik Čotrić (koji se i dalje predstavlja kao satiričar, prodajući maglu nekakvim antologijama bugarskih, rumunskih ili poljskih aforizama) na dobrom putu da nam “ugroze samopoštovanje i inteligenciju”.
Na to je reagovao moj prijatelj dr Petar Đukić: “Pitamo se kako smo uopšte mogli da ga podržavamo? Utešna je činjenica da smo se borili za nešto opšte, i politički podržavali ne njega lično, već program neke jedinstvene politike i koalicija u kojima se nalazio. Neke nove oslobodilačke koalicije koje će, ubeđen sam, podržavati najveći deo slobodoumnih i poštenih ljudi Srbije, imaće opet u svojim redovima i vukove i dane, ali to nije razlog za stav ‘svi su isti’. Ne dozvolimo im da (po)stanu isti!”
Ovaj stav uvaženog profesora danas, dve godine kasnije i tridesetdve godine posle onih devetomartovskih događaja, deluje više nego naivno, ali ne zbog valjanosti takvih očekivanja nego zbog nacerenih njuški već pomenutih “jahača apokalipse”.