4
„Taj će ti ukrasti iz očiju i neće ga biti sramota“ čula sam više puta dok sam bila dete od Milke, dobre prijateljice mojih roditelja. Ova slikovita ocena bila je na vrhu liste uvreda i negativnih karakternih osobina koje je ova gospođa davala ljudima. Meni je kao detetu uvek bio smešan taj opis „ljudi koji ti kradu iz očiju“, ali nikada nisam zaboravila neverovatan jed na njenom licu koji je uvek pratio tu rečenicu.
Milkinog opisa ljudskog karaktera setila sam se ovih dana, ali mi više nije smešan, već kristalno jasan i neverovatno precizan. Povod je priča o ukidanju naplate konverzije iz prava korišćenja u pravo svojine, o čemu se ovih dana raspravlja u Skupštini Srbije. Reč je o promenama Zakona o planiranju i izgradnji, koji je Vlada predložila početkom maja. U tim danima šoka zbog masovnih ubistava u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca bilo je, ipak, onih koji su skrenuli pažnju na ovaj problematičan predlog.
Vlast se malo primirila dok se medijska prašina nije slegla, pa je predloženi zakon stigao pred poslanike u vreme dok se deo građana priprema za odlazak na odmor, a drugi deo pokušava da pohvata sve korupcionaške veze pojedinih bivših i sadašnjih ministara. Mafija, droga, sankcije, sve to izgleda dramatičnije i samim time bliže običnom građaninu od reči konverzija. A ukidanje konverzije, bar kako su ga zamislili vlastodršci, moglo bi da preraste u najveću pljačku budžeta u modernoj istoriji Srbije. Gde ćete veću dramatiku.
Jedno od najplastičnijih tumačenja konverzije dao je advokat Jovan Rajić, pa ću biti slobodna da ga ovde ponovim u skraćenoj verziji:
„Investitor X kupio je propalu fabriku za milion evra i postao vlasnik ruinirane zgrade na odličnoj lokaciji u centru Beograda. Međutim, nije stekao svojinu nad zemljištem. Da bi se to desilo, moraće da plati oko četiri miliona evra na ime naknade za konverziju (pretvaranje) prava korišćenja u pravo svojine. Tek tada moći će da sruši zgradu i tu izgradi stambeno-poslovni kompleks. Njegova matematika kaže da će izgradnja kompleksa koštati osam miliona evra, što investiciju dovodi do cifre od 13 miliona evra. Međutim, izračunao je da će prodajom stanova i lokala zaraditi oko 20 miliona evra. Troškove konverzije uračunao je u svoj poslovni plan i shvatio da je čitava operacija vrlo unosna.
U priču, međutim, ulazi funkcioner Y svestan da je matematika investitora X odlična. Ide korak dalje. Kada ne bi bilo naknade za konverziju, zarada investitora X skočila bi na 11 miliona evra, a on bi funkcioneru Y i partiji koja o tome odlučuje mogao da plati dva miliona evra u zamenu za uslugu što su oni tu konverziju učinili besplatnom. I svima je dobro: investitor štedi dva miliona evra, funkcioner i partija su dobili dva miliona…”
Nije potrebno da vam objašnjavam koliko je investitora u Srbiji koji su samo zbog dobre lokacije kupili propala preduzeća i bili spremni da plate da bi mogli da grade. A tek da nagrade onoga koji im omogući da ne moraju da plate…
I svi srećni, sem građana Srbije. Gruba procena je da će nam ukidanjem konverzije iz zajedničkih džepova vlast izbiti desetak milijardi evra. Toliko se pretpostavlja da bi budžeti Srbije, AP Vojvodine i lokalnih samouprava, kao i Fonda za restituciju, izgubili potencijalnih prihoda, ako se usvoji predložena izmena.
Dobro ste čuli – desetak milijardi evra. Milion po milion stiže se do milijardi, ali je pitanje da li završavaju u državnom budžetu ili u privatnim džepovima raznih funkcionera X. To vam je ona Milkina „krađa iz očiju“, koje mnogi građani Srbije i deo javnosti nisu svesni.
Nisam zaboravila ni onaj deo karakternog opisa koji se odnosi na sramotu. To je ono lepo medijsko pakovanje ovih zakonskih izmena, u kome svi u glas ponavljaju da je ovo velika razvojna prilika za našu građevinu i privredu uopšte.
Jedan predstavnik vlasti je čak izračunao da će to omogućiti gradnju 15 miliona novih kvadrata u Srbiji i istakao da je to ogroman neiskorišćeni potencijal. I tu je u pravu. Samo građani Srbije nemaju ništa od toga, za razliku od gospode X i Y.