0
Pobedili su na svim izborima, od mesne zajednice do republičke skupštine, i preuzeli sve kase ove napaćene države, bez obzira na to da li je u njima svega nekoliko hiljada ili su u pitanju čitave milijarde. Stavili su pod svoju šapu obrazovanje i zdravstvo, a sve ključne nacionalne medije pretvorili u propagandu velikog vođe. Ovo je, ukratko, Srbija posle decenije vlasti Srpske napredne stranke.
Međutim, to im nije dovoljno. Odlučili su da u svoje ruke uzmu i pojedinačno pravo svakog od nas na istinu.
Ne, ne možete više da vidite ono što gledaju vaše oči, niti možete da čujete ono što slušaju vaše uši. Taj luksuz ste izgubili, bar kada su u pitanju sednice parlamenta.
Možda ste pratili prenos iz Skupštine kada je ministar policije Bratislav Gašić saopštio da je
ubica Olivera Ivanovića pod zaštitom Nemačke. Čak i ako ste vrlo jasno čuli tu rečenicu, skupštinski dokumenti tvrde da ministar to nije izgovorio. Zvanična parlamentarna istina je da su „zlobni mediji“ izostavili znak pitanja u ministrovoj rečenici, mada uvidom u video-snimak, nije jasno gde bi u spornom govoru uopšte mogao da stoji taj upitnik.
Skupštinski stenogrami, koji se obično u novinarskoj sobi mogu naći sat ili dva pošto je nešto izgovoreno u sali, kasnili su sa pomenute sednice nekoliko dana. I dok se u slučaju ministrovog govora pojavio znak interpunkcije viška tamo gde mu mesto nije, u nekim drugim obraćanjima nestale su čitave rečenice. U transkriptu tokom izlaganja narodnog poslanika Zorana Zečevića nedostaje rečenica koju mu je dobacio naprednjak Nebojša Bakarec: „Ubijaš penzionere u Aranđelovcu.”
Da ova kašnjenja i friziranja skupštinskih zapisnika nisu pojedinačni propust, postalo je jasno kada su nadležni saopštili da će ubuduće stenogrami sa sednica biti objavljivani tek dan kasnije na sajtu parlamenta. Taman dovoljno da predsednik Skupštine Vladimir Orlić upodobi ono što je zaista rečeno na sednici sa onim šta vlast želi da bude rečeno.
Neviđen presedan u modernim demokratijama, ali i nešto što je bilo očekivano. Naime, friziranje skupštinske istine već uveliko traje. Taj zadatak vrlo uspešno, doduše do sada samo usmeno, obavlja upravo prvi čovek parlamenta.
Svaki put kada neki poslanik završi, Orlić rezimira njegovo izlaganje i to učitavajući ono što bi vlast želela da se čulo. Pošto predstavnici vladajuće većine deklamuju istu pesmicu, glavni tumač skupštinske istine na njih ne troši vreme.
Ali zato za svakog opozicionog poslanika ima više nego opširan komentar. Obično krene sa opaskom da ne znaju poslovnik, pa nastavi sa objašnjenjem da ono na šta repliciraju vladajućoj koaliciji nije ni rečeno, da bi redovno zaključio da opozicionari ne razumeju temu o kojoj pričaju… Međutim, pošto je naprednjačka većina demokratična, opozicija dobije priliku da ponešto i progovori, mada, po Orlićevom tumačenju, retko kad je to zaista i zaslužila.
Tako čelnik parlamenta u nekoliko rečenica prosečnom biraču „sažvaće“ šta treba da zna o dešavanjima u Skupštini ukoliko želi da bude na „onom jedinom pravom putu naprednjačke Srbije“.
I to radi po uzoru na onoga ko je u učitavanju pravoverne stvarnosti najbolji, predsednika države i svog donedavnog partijskog šefa Aleksandra Vučića.
Nije zalud bilo više od 300 predsedničkih obraćanja u godinu dana. Svaki put je morao voljenom narodu da objasni da se nije desilo ono što je video i čuo svojim očima i ušima, već ono što bi predsednik želeo da se desi.
A nije to lako, posebno ne na duge staze. Još je velika Hana Arent upozoravala da u prvi mah friziranje istine može doneti uspeh, ali dugoročno ukopava svog tvorca.
Međutim, Srbija ima sve manje vremena. Pitanje je da li će izdržati dok se Vučić i Orlić sami ne zapetljaju u svoje laži.