Da je kojim slučajem umrla od posledica korone, predsednik bi je posthumno odlikovao. Bila bi heroj, baš kao i mnogi preminuli zdravstveni radnici. Međutim, mlada doktorka Koviljka Ivić je dva puta pobedila kovid i kao takva nije zanimljiva vlastima.
Sramota je blaga reč, bruka je slika stanja u vrhovima srpskog zdravstva i srpskog društva. Za rejting su pogodniji mrtvi lekari, oni su onda, što reče vrhovni magacioner, „ponos zemlje“.
Kad je bila frka, na doktorku Koviljku se ozbiljno računalo, radila je kao lekar u crvenoj zoni. Tad je Srbiji bila potrebna. Čim je korona popustila, Koviljka više ne valja. Narod bi rekao iskorišćena, pa šutnuta. Ni prva ni poslednja, nevolja je samo što je prevarant država, vlast. Onaj ko ne bi smeo da laže i šibicari.
Možda ste čuli za Koviljkinu priču. U martu 2020. bila je u grupi 50 mladih lekara koji su primljeni u Klinički centar Srbije da bi se borili sa nadolazećom pandemijom. Ugovori su bili na određeno, a obećan im je stalni posao. Posle dve godine rada za Koviljku više nema mesta, „pojavio se kandidat sa većim prosekom“.
Kao da je rukovodstvu KCS stala mokraća, pa udarila u glavu. Rugaju se devojci koja je diplomirala u roku, prosek za poštovanje – 8,4. Truju jedan mladi život, ruše nadu, bacaju u očaj. U njihovom sistemu vrednosti etika je amputirana, gaženje je in.
Zato što Koviljka nije u šemama, zato što nije član, i nije nečija ćerka. Zato što njenim prijemom ne mogu da uknjiže poen, da se dodvore i zaduže. Niti da se ugrade kao na tenderu. I onda izmišljaju prosek. A što niste na početku korone rekli: „Koleginice mali vam je prosek, idite kući“.
Trojica visokih državnih funkcionera obmanula su mladu doktorku, predsednik Vučić, ministri Lončar i Mali. Sva trojica su obećavala da će oni koji na određeno rade u kovid-bolnicama dobiti stalni posao. I šta je sa Koviljkom, da li je loš lekar? Ili ste vi, gospodo, loši, loši političari i loši ljudi.
Možete vi da delite po 100 evra mladima, možete da im kupujete napušten kuće, da im plaćate praksu, dajete kredite i novac za dete, sve je to džaba. Srbija je u glavama mladeži percipirana kao zemlja prevare. U takvoj zemlji nije lako živeti i vaspitavati decu i zato mnogi biraju – odlazak.
Nikakvim novcem se to ne može promeniti. Ljudi ne žele da žive sa lažima. A sve može i bez jednog jedinog dinara da se promeni, samo da držiš reč i pokazuješ ličnim primerom. Umesto što sediš na džakovima i glumiš gazdu koji deli tuđu pšenicu. Mentalitetom bitangi se samo prave nove bitange.
Mlada doktorka, koja je svoj jed i svoje razočarenje izlila u javnost, preuzela je rizik. Za nju verovatno više neće biti mesta u državnom zdravstvu, iako nedostaje lekara. Jednostavno, ona je za vlast postala nepodobna kao i svi drugi koji ne pristaju na poniženje.
Na Koviljkinom primeru je do srži ogoljen lažljivi naprednjački sistem. Njena koleginica, koja je takođe obmanuta, izabrala je da ćuti. Iz straha od osvete. I taj strah i to ćutanje su pogubniji od svake bolesti.
Ali postoji terapija, i određen je dan. Tog 3. aprila imamo šansu da Srbiju vratimo u normalu, da je oslobodimo od patoloških lažova. Od zadaha propadanja.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare