0
Pošto je ova priča već viđena po svim porodičnim i prijateljski nastrojenim instagramima, fejsbucima, vajberima i ostalim savremenim “radio Milevama”, red je da i ja objavim da je Mirina i moja prva unuka, gospođica Tamara Janjić prekjuče svečano isprošena na jezeru Komo, gde se pre tačno godinu dana u nju zaljubio mladi gospodin Nikola Kovačević, zadnja pošta Novi Sad.
Šteta što se u tom trenutku tamo nije našao moj prijatelj Srđan Valjarević, on bi već umeo mnogo bolje da opiše taj zalazak sunca, momka na kolenima, vrisak i zagrljaj, između kojih se provuklo i jedno veliko “da” ili “yes”, nije se dobro čulo na nekoliko amaterskih snimaka slučajnih prolaznika…
A ja moram to da zabeležim, jer nije tajna da sam ova svoja “primećivanja”, kako je moje prvo kratke svakodnevne zapise, a kasnije sve duže (a sada nešto proređene) komentare krstio “Lale” Bojičić, počeo da pišem za Tašin četvrti rođendan, sada već davnog 26. aprila 2004. godine. I da je ona veoma često bila njihova glavna junakinja, tako da sam već za njen deseti rođendan mogao da joj poklonim čitavu knjigu sa tim našim pričama (“Deset godina sreće”, “Mostart”, Beograd/Zemun, 2010)…
Iz iste biblioteke su još tri moje knjige o Taši, za Tašu, sa Tašom… o kojima je svojevremeno za “Ilustrovanu politiku” pisao kolega Miša Lazić. Naslov te njegove lepe reportaže bio je “Najbolji deda na svetu”, pa kako sada da prećutim ovaj radosni trenutak, od koga jedna staza može da vidi i ka tome da uskoro toj tituli dodam i ono “pra”…
Nekako sam izdržao da se u minulih 365 dana ne pohvalim njihovom pravom filmskom pričom, ona iz Melburna, on kako rekoh Novosađanin, upoznali se na letu od Barselone do Beograda, kad je ona došla na Mirinu i moju “zlatnu svadbu”, posle se sretali i zabavljali u Monci, na već pomenutom jezeru, pa u Abu Dabiju i na prvoj porodičnoj proveri kod njene braće u Dubaiju, pa Maldivi, pa “idi mi, dođi mi”, ona u Novi Sad, on u Melburn, pa sad oboje opet na Komo…
Gde je od prekjuče glavna slika i jedan prsten, o kome bi mogla da se snimi posebna epizoda ove njihove “španske serije”. Odabran, kao slučajno, u Melburnu, kupljen kako se to danas radi onlajn, trebalo budući verenik da ga preuzme kad je nedavno bio tamo, ali nešto moralo da se doradi, pa je uskočio prijatelj Vlada Anđelković, ali je on iz Melburna išao za Sarajevo, da bi ga u gradu na Miljacki konačno preuzeo sada već tri dana zvanični verenik naše Taše…
PROČITAJTE JOŠ:
Ne pišem ovo da se pravim važan, Mirine i moje ćerke, a sada već i svo petoro njihove dece, odrasli su uz uverenje da su putovanja najbolji lek protiv svih predrasuda i da znanje stečeno u susretima sa drugim ljudima, običajima, istorijama i kulturama vredi mnogo više od najzanimljivijih školskih lekcija ili televizijskih putopisa. Taša je u tom smislu bila porodični šampion i pre ove epopeje sa Nikolom, ne bih da nabrajam države, mesta i događaje, ne zato što bih sigurno nešto zaboravio, nego da ne “čačkam” previše po osećanjima onih koji tvrde kako “nigde nije k’o u Srbiji” ili “ovde je pravi život”.
A to obično čujem kad ispričam najverovatniju verziju druge sezone ove njihove serija i napomenem da će njih dvoje zajednički život nastaviti od marta iduće godine u Beogradu. Ovde će naša Taša pokušati da samostalno vodi biznis koji je razradila svojim sadašnjim gazdama u Melburnu, a Nikola već radi poput svih savremenih menadžera, posao mu je tamo gde je on…
Zato da ponovim, reč je prvenstveno o velikoj ljubavi i čistoj sreći da su oboje mogli i sami i uz podršku svojih porodica da održe taj fantastičan nivo sopstvene veze. Nema tu baš ničega što bi moglo da se poveže sa “zlatnim dobom” i blagostanjem sa televizija za ružičastu sreću, to je daleko od svega toga i jedina naša bojazan je upravo to da bi susret sa stvarnošću u zemlji Srbiji, pa i u ovoj razvalini od njene “prestonice”, mogao da utiče na njihove dalje odluke gde i kako će živeti…
Za sada smo sigurni da sve to ipak, kako da ne pomenem Balaševića a zet nam iz Novog Sada, “tu će tvrđavicu malo teže srušiti”…
