Piše Ivan Mrđen: Kad počne da puca led…

Jer, jednostavno, život bez njih ne bi bio isti. To je, valjda, taj lakmus preko koga se uočava razlika između pravih prijatelja i svih onih koji su sa nama, uz nas ili tu negde pored u nekom trenutku ili čak dužem periodu, ali nikad ne preskoče neki sopstveni limit... Pa čak i kad ih povremeno nazovemo prijateljima, to nije ništa drugo do zajednički proživljena sreća ili nesreća, godine školovanja ili rada, navika stvorena svakodnevnim ili povremenim ritualima...

A to su onda samo kafanski drugari, školski drugovi, kolege, komšije, nešto omiljeniji rođaci... Zato je u pravu gospodin koji me je nedavno javno opomenuo u komentaru ispod jedne moje kolumne: "Tebi, Ivane, svaki drugi čovek prijatelj, a to je nemoguće u današnje vreme!"

“Prijatelja upoznamo tek kad ga izgubimo”, tako glasi italijanska poslovica, mada se meni mnogo više sviđa ona eskimska: “Tek kad stane pucati led, znaćeš ko ti je prijatelj”. To nas zapravo vraća na ono što pravi razliku, na osećaj da nam život bez nekih ljudi ne bio isti.

Ako zanemarimo svu onu prigodariju sa komemoracija i sahrana ili iz tekstova na vest o nečijoj smrti, ja već duže vreme osećam da moj život nije isti od kako sa nama nisu Dragoljub Žarković (1951-2020), Grujica Spasović (1950-2020), Slaviša Lekić (1959-2021), Veselin Simonović (1959-2022) i Stojan Drčelić (1964-2022). Ovom prilikom pominjem samo njih, jer kad u manje od tri godine ostanete bez petorice takvih prijatelja, baš dobrih i baš pravih, onda to nije samo odlazak kolega, istomišljenika i saboraca, onda je to provalija u koju sve brže pripadamo možda i zbog toga što nema snage njihovih prijateljskih ohrabrenja.

Da makar pokušamo da se uhvatimo zubima za vazduh, ako već ne možemo da poletimo…

Ne znam koliko ćete se složiti sa mnom, ali taj osećaj praznine ne pripada samo nama koji smo imali sreću da ih lično poznajemo i da sa njima delimo život, već i svima koji su ih znali samo kao čitaoci ili gledaoci...

* * *

Ne znam mnogo o aktuelnim događajima u zemlji Srbiji, pa se sve manje usuđujem da ih komentarišem ili predviđam njihov dalji tok i eventualni rasplet. Televiziju sam potpuno prestao da gledam, novine ne čitam, a na društvenim mrežama mi ostali samo sapatnici, čije ocene, stavove i prognoze više ne mogu da prihvatam "zdravo za gotovo". Možda i zbog toga što tek za ponekog od njih mogu reći da mi je prijatelj...

Zato se, valjda, ponovo i sve češće vraćam temama za koje imam dovoljno životnog iskustva, znanja i poslovica, poput sreće i nesreće, dobra i zla, mladosti i starosti, istine i laži, prijateljstva i svega ostalog…

* * *

Pre sedam dana preminuo je poznati beogradski ugostitelj Tomislav Tomo Ivanović (1958-2025). A kako život ume da namesti, samo par dana ranije Fejsbuk me je podsetio na tekst, koji sam objavio u “Blicu”, u ponedeljak 13. avgusta 2018. godine, pod naslovom “Malo Korzo”, koji je obeležio njegov život i karijeru:

“Ne može se baš sve naći na internetu. Potražio sam juče neke podatke o poznatom restoranu ‘Malo korzo’, ali iz njegovog prvog perioda, u Peći od 1996. do 1999. godine, da bih na kraju našao samo jednu rečenicu: ‘Restoran Malo korzo je osnovan u Peći, ali smo zbog rata bili prinuđeni da se preselimo u Beograd.’ Ovo je moj prijatelj Tomo Ivanović napisao početkom 2012. u raspravi o rodu pozajmljenica u našem jeziku na sajtu ‘Srpski jezički atelje’, kad je mnogima bilo važnije da li se pravilno kaže ‘Malo korzo’ (izvorni naziv u Peći) ili ‘Mali korzo’ (kako govore Beograđani).”

Tekst je napisan u vreme kad je firma „Malo korzo“, posle četiri lokacije na različitim mestima u gradu (Bulevar, Cvetkova pijaca, Autokomanda, zrenjaninski put) ponosno istaknuta i na petom mestu, kraj igrališta „Trudbenika“ na Zvezdari. Kasnije je čitava priča preseljena u Ustaničku, ispred zgrade voždovačke opštine, gde sam gospodina Ivanovića povremeno viđao sve do njegove prerane smrti.

Ako sam pre sedam godina napisao “moj prijatelj”, ako je to prijateljstvo počelo još u vreme kad je “Malo korzo” bilo na adresi Bulevar kralja Aleksandra 468, pa taj objekat, bez obzira na nekoliko promena imena i vlasnika, moj komšiluk i dan, danas tako naziva, zašto bih se sada ustručavao da se baš tim rečima oprostim od njega…

Tomo Ivanović je to zaista zaslužio!