19
Na vest o smrti oca jednog od rukovodilaca srpske policije, koji je podlegao povredama nakon saobraćajne nesreće čiji je vinovnik jedan od pripadnika obezbeđenja Milana Radoičića i njegov saučesnik u organizovanju napada u Banjskoj, iz MUP je stigla znakovita tišina.
I uopšte, u MUP poslednjih sedam meseci kolektivno rastu podočnjaci od spavanja nad urgnetnim predmetima. Srećom, ne vide se toliko, jer su im oči – ili barem jedno oko – konstantno zatvoreni. Ipak, inspektore, načelnike i obične policajce ništa neće spasiti od ogromnog poniženja koje im politički rukovodioci spremaju i koje uveliko sprovode.
Bile bi to muke po Ivici samo da Ivica nije saučesnik u tim mukama. Najteži predmeti trenutno su, po svemu sudeći: zvučni top, Generalštab, kordoni na protestima. U pvrom od tri pomenuta, još je sveža u sećanju sprdnja koju je ministar organizovao u procesu pronalaženja uređaja koji nije smeo da ima, a čije je „agregatno“ stanje uspeo da promeni triput u dva dana: prvo je rekao da ga nemamo, potom da ga imamo ali da je neraspakovan, i na kraju da ga imamo i da je raspakovan, ali da ga nismo koristili. Ovo glupiranje Ivice Dačića, čoveka skromnih moralnih ali sasvim solidnih intelektualnih i političkih kapaciteta, izgleda tako da se može objasniti samo ili kao strategija „nemojte njega, on je bolestan“ ili kao sabotaža iznutra. Kako god, pravdu ne sme izbeći ni u jednom slučaju.
Na slučaju Generalštab ta se saboraža belodano pokazala. Bio je to jedan od retkih slučajeva u kojima je policija zaista odbila da postupa po nalogu tužilaštva – a koji je stigao do javnosti. „Nova“ je o njemu izvestila i tražila odgovornost „bundžija“ – jer, valjda nismo toliki divlji zapad da sad inspektor iz SBPOK može samostalno da odluči koga će da hapsi – ali je Ivica ponovo zabio glavu u pesak i pomolio se Bogu da će to proći mimo njega. Neće, tužioci baš ne vole kad im se dezavuiše istraga.
Konačno, ovi stalni protesti koji drmaju Srbiju evo sedam meseci, od početka nose sa sobom žrtve i „žrtve“. Karijere se ruše pred kordonima policije postavljenim ispred sudova, skupština i prostorija SNS: poslednja u nizu je ona policajca iz Futoga, koji se izgleda drznuo da hapsi pogrešnog. Pao je i novosadski načelnik (nije neka šteta, prethodno je bar pet puta trebalo da bude smenjen), a zbog ubistva svedoka u Boru i sakaćenju demonstranta u Novom Sadu tek će padati.
Sad malo o sramoti.
Kad mnogo dugo ćutite o progonu onih koji u policiji rade časno i po zakonu, taj bumerang na kraju stigne i do svih ostalih, u elipsi koja kosi sve pred sobom. U prevodu, kad prećutite progon Katarine Petrović i šikaniranje inspektora koji su otkrili Jovanjicu, onda neka vas ne čudi sprdnja sa zvučnim topom ili muk na vest o smrti najbližih srodnika, ubijenih razobručenom bahatošću ljudi koji žive mimo zakona u Srbiji.
Svako prekoračenje sile dovešće, pre ili kasnije, do trpljenja sile; svako odbijanje hapšenja dovešće, pre ili kasnije, do privođenja u MUP; svaki progon savesnih službenika dovešće, pre ili kasnije, do postavljanja najgorih na čelne pozicije. Tako to biva i u životu, a kamo li u srpskoj policiji.
Problem je što sad ti problemi ne mogu pod tepih: studenti tresu i tepihe i ćilime javno po trgovima i ulicama, a to gledaju i Evropa i svet. Nema mesta za skrivanje osim pod suknju predsednika Vučića, a tamo je puno toliko da preliva i sve je skuplje da se uđe. Predsednik, vidimo, traži totalnu, pasju lojalnost i pendreke na sunce: tako ja čitam packu delovima policije koji nisu učestvovali u totalnoj represiji, pa su za kaznu prokazani kao antidržavni element. Između te dve prese – Vučićeve i narodne – normalnom policajcu bi bilo najpametnije da se drži zakona. U ime naroda sude sudovi, ne u ime Vučića.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
