INTERVJU Radomir Saičić: Što je predsednik Vučić u državi, to je patrijarh Porfirije u SPC

Njegov govor na studentskom protestu na Slaviji bio je jedan od onih koji su izazvali najviše pažnje.

Pored pitanja izbora, urušavanja institucija i odgovornosti vlasti, akademik Radomir N. Saičić ukazao je i na ulogu SPC u društvenoj i političkoj krizi kroz koju Srbija prolazi.

U razgovoru za Novu govori o porukama studentskog pokreta, odnosu vlasti prema protestima, položaju SPC, smeni mitropolita Justina i ulozi patrijarha Porfirija.

Prošlo je tri nedelje od protesta na Slaviji. Šta je, po vama, bila ključna poruka tog skupa?

Bile su to dve usklađene poruke. Prva je poruka prisutnog naroda da je mobilisan i spreman da se na poziv studenata okupi u velikom broju. Druga je poruka samih studenata, koji su pokazali da su spremni da ponude kvalitetan program iza kojeg stoje vrhunski stručnjaci iz različitih oblasti.

MUP kaže da je na protestu bilo 34.000 ljudi. Jeste li vi stekli utisak da ih je bilo toliko?

To više ni ne komentarišem. Verujem procenama Arhiva javnih skupova i sopstvenim očima.

Da li vas je iznenadio odziv građana?

Jeste. Očekivao sam veliki skup, ali ne i toliki broj ljudi (180.000), utoliko pre što nije bilo neke velike kampanje niti posebne organizacije. Ljudi su došli jer su osetili potrebu da budu tamo, da aktivno učestvuju u promenama koje dolaze.

Studentski protesti traju mesecima i odavno više nisu samo studentski. Šta je danas suština tog pokreta?

Korupcija, urušavanje institucija, sve brojnije nepravičnosti, zloupotrebe i apsurdi su dosegli takav nivo, da ovaj sistem ne može opstati. Dubina krize je takva da nije dovoljna puka smena vladajuće garniture, već su potrebne strateške, tektonske promene i suštinski preobražaj.

Studentski pokret nas je ujedinio, oslobodio straha, ispunio nadom i stvorio uslove da se u vrlo bliskoj budućnosti oslobodimo represivne stege, vratimo normalnom životu i započnemo rad na oporavku Srbije.

Mislite li da je vlast razumela poruku sa Slavije?

Vlast je odavno shvatila da je studentski pokret rastuća snaga koja će ih zbrisati sa političke scene. Setite se da je pre toga, za samo jedan dan, bez posebne pripreme, sakupljeno 400.000 hiljada potpisa podrške studentima! Zabrinutost vlasti jasno se videla i pre skupa na Slaviji, kada su primenili standardni paket mera za njegovo miniranje (blokade vozova, pogrešne meteorološke prognoze koje bi trebalo da odvrate učesnike, okupljanje lojalista u ćacilendu, pripreme lažiranih sukoba s policijom...). Ubrzo posle skupa usledile su očekivane reakcije, što uključuje omalovažavanje skupa i vređanje učesnika na prorežimskim medijima, višestruko umanjivanje broja prisutnih, iscenirane sukobe s policijom, koji su imali za cilj da skrenu medijsku pažnju  sa veličanstvenog skupa na periferne stvari i da kriminalizuju učesnike i dr. No sve je to već pokušano i ranije, bez rezultata. Ova vlast se održava isključivo kombinacijom represije, laži i korupcije i nema drugog načina, drugih ideja da se suprotstavi ovom pokretu, zbog čega će i propasti.

U vašem govoru na Slaviji posebno je odjeknuo deo događajima u SPC. Zašto vam je bilo važno daotvorite tu temu?

Zato što ovo nije samo politička kriza. Potrebna je ne samo smena vlasti, već nacionalni preporod, obnova sistema vrednosti. Crkva je kroz vekove bila oslonac i duhovni stožer srpskog naroda i očekivalo bi se da će stati u odbranu jevanđelskih vrednosti, poput istine, pravde, dostojanstva i slobode čoveka… Nažalost, nije tako, jer otuđena crkvena uprava nekritički podržava vlast u represivnim merama protiv sopstvenog naroda.

Ovo je sablažnjivo za mnoge, posebno za mlade. Stoga sam smatrao za svoju obavezu da im ukažem na to da Crkva nije ni sinod, ni patrijarh, ni crkvena uprava, već zajednica svih vernih u telu Hristovom.

Mislite na izjave o "obojenoj revoluciji“ i satanizaciji ljudi koji protestuju?

Studente, koji tražeći pravdu marširaju širom Srbije noseći krst i zastavu sa Hristovim likom, kleveću i nazivaju pogrdnim imenima. Time je crkvena uprava izneverila svoju uzvišenu ulogu, i u borbi dobra i zla izabrala pogrešnu stranu. Dok osuđuju studente, hvale i odlikuju pripadnike režima. Tako episkop Sergije govori da je „Vučićevo raspeće naše vaskrsenje“, što je idolopoklonstvo i svetogrđe, a niko iz crkve ne reaguje ni na apsurdnu izjavu predsednika Srbije da je „on sagradio Hram Sv. Save. Ne dovršio, već sagradio!“ Na skupu na Slaviji naveo sam neka od odlikovanja koja su dobili ljudi koji su naneli veliku štetu u različitim aspektima javnog života u Srbiji. Predstavnici crkve dakle ne samo što ćute na nepravdu (što je sramotno), već je i nagrađuju (što je apsolutno neprihvatljivo)!

Verujete li zvaničnom obrazloženju zbog kojeg jemitropolit Justin smenjen sa čela Eparhije žičke?

Naravno da ne. Očigledno je reč o represivnoj meri, sračunatoj na to da uplaši ostale episkope i sveštenike, kako bi se odvratili od kritičkog mišljenja, slobodnog govora i jevanđelskog delovanja. Posebno je bolno i nečasno sa koliko brutalnosti i nepoštovanja su tretirali svog „brata u Hristu“ Justina, koga su izolovali od sveta, odvojili od njegovih sekretara, zatrpali optužbama ne davši mu vremena da pripremi odbranu, uskrativši mu pravo na pomoćnike u pregledanju obimnog optužnog materijala. Njegovog sekretara, arhimandrita Damjana, tretirali su kao kriminalca, na način koji je ozbiljno ugrozio njegovo zdravlje. „Crkveno suđenje“ obavljeno je mimo pravila i kanona.

Umesto da posle sveobuhvatne rasprave donese pravednu odluku, Sabor je samo „verifikovao“ već donetu sinodsku presudu. Bar pet arhijereja (koji administriraju po dve eparhije) je glasalo sa dva glasa, među njima i Arsenije, namesnik eparhije Žičke, pa tako ispade da je ova eparhija glasala protiv svog episkopa, iako su mu vernici uputili dirljivo pismo podrške! Stoga je 6 arhijereja odbilo da uopšte učestvuje u ovakvoj parodiji na crkveno suđenje, koje po njihovim rečima ne omogućava da se donese objektivan sud. Ukupno 14 arhijereja nije podržalo smenu.

Šta mislite, koliki je danas uticaj politike na odluke unutar SPC?

Očigledno ogroman. Mislim da deo problema leži u tome što SPC sebe doživljava kao hijerarhijski ustrojenu organizaciju zasnovanu na bespogovornoj poslušnosti nižih činova višima. To nije duh izvorne crkve, gde je Hristos zapovedio: „Ko hoće među vama prvi da bude, da vam bude svima sluga!“ Dostojanstvo jerarha nije u subordinaciji, već u spremnosti da služi bližnjemu, čak i po cenu lične žrtve. Međutim, SPC se nekako transformisala u autoritarnu organizaciju koja vrši „duhovnu vlast“, i koja podrazumeva nepogrešivost patrijarha i sinoda na način koji liči na princip papske nepogrešivosti. O tome je sjajno pisao profesor i sveštenik Vladan Perišić, bivši dekan PBF, u svojoj knjizi „Između poslušnosti i savesti“, koju bih svakome preporučio da pročita. Političari teže vlasti, crkveni ljudi ne bi trebalo. Vlastoljublje nas čini podložnim političkim uticajima. Mada i srebroljublje igra određenu ulogu…

Kakva je u svemu tome uloga patrijaha Porfirija i da li je SPC danas bliža vlasti nego vernicima?

Što je predsednik Vučić u državi, to je patrijarh Porfirije u crkvi. Umesto da u periodu krize kao duhovni vođa zaštiti svoj narod i stane na čelo pokreta za duhovni preporod i ozdravljenje Srbije, patrijarh se stavio u službu sadašnje državne vlasti, što je veoma razočaravajuće.

U javnosti su se pojavile informacije o nadzoru tokom izbora Porfirija za patrijarha, kao i Skaj prepiske u kojima se pominje njegovo ime. Kako ste vi doživeli taj slučaj i koliko takve stvari utiču napoverenje vernika?

Imam razloga da verujem u istinitost ovih informacija. Ukoliko su optužbe lažne, SPC bi trebalo da pokrene sudski proces radi zaštite svog ugleda.

Često apelujete na episkope da dignu glas. Kritika uglavnom dolazi od nekolicine. Zašto većina ćuti?

Mislim da je reč o nedostatku hrabrosti, digniteta, ličnog dostojanstva, pa i vere. Za neke se čini da su više zainteresovani za zemaljske stvari, nego za Carstvo nebesko, teško im je da izađu iz „zone komfora“... Tužno je videti da među ljudima koji su se zavetovali na siromaštvo, posvetili svoj život Bogu i teže svetosti, ima značajan broj onih koji ne dosegnu ni prosečan nivo građanske svesti i osećaja za dobro i pravično. No, budimo objektivni: među episkopima ima izvanrednih ljudi, obdarenih različitim talentima, dostojnih poštovanja... Što je slučaj i u drugim profesijama – sve zavisi od čoveka.

Da li su slučajevi Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića pokazali da u SPC više nema prostora za kritičko mišljenje?

Očigledno! Isključenje iz crkvene zajednice je najteža kazna koja se veoma retko primenjuje. Primera radi, Hitler nikada nije isključen iz Katoličke crkve, niti Staljin iz Pravoslavne crkve. U Srbiji je bilo sveštenika i mirjana koji su se strašno ogrešili i o crkvu i o vernike, pomenimo samo popa Vladu Zečevića, ministra unutrašnjih poslova u vreme likvidacija sveštenika, ili Slobodana Penezića Krcuna, i niko od njih nije izopšten iz SPC. Blagoje Pantelić i Vukašin Milićević su, dakle, veći grešnici od svih gore navedenih?! Kritika crkvene uprave teži greh od ubistva?! To je besmislica. Ova dva čoveka, izgnana iz Crkve, uživaju u crkvenoj zajednici veće poštovanje od onih koji su ih izgnali. Zar neko zaista misli da čoveka administrativnim dekretom može odvojiti od Crkve i od Boga?