Bez obzira na to što u sebi kombinuje najbolje što Citroën pruža, a to su avangardni dizajn i udobnost hidrauličnog vešanja, Citroën GS je automobil koji nije dostigao slavu većine svojih savremenika. Ipak, kao osvedočeni zaljubljenik u Citroën, Vladimir je svu njegovu lepotu spoznao još dok je on bio aktuelan na ulicama, te svakodnevni dekor na parkinzima Novog Beograda.
Kako kaže vlasnik: „To je auto koji nema prethodnika i nema naslednika, a i verovatno je najnapredniji auto srednje klase svih vremena. To što on spaja sve najbolje od Citroëna, taj motor i hidrauliku i još neka rešenja iz zlatnog doba, to ga čini pravim Citroënom u malom„.
Zlatno novobeogradsko jutro iskoristili smo da saznamo kako je jedan GS Pallas iz 1978. konačno došao u Vladimirove ruke, istovremeno ispunivši detinju želju i upražnjeno mesto u kolekciji.
„Mama se opasno palila na GS-a, ali je ćale prvo planirao da kupi Ami 8, pa je ipak kupio Dijanu. Nije tada hteo da kaže zašto je to uradio. Posle se ispostavilo da je mogao da ga kupi, ali je njegov šef imao GS i hteo je da izbegne da ga zezaju saradnici.“
Kasnije je Vladimir boravio u Rusiji i na oglasima tražio Pallas da bi primetio jednog koji je matirao, ali su mu farovi bili kristalno čisti i tkanina enterijera bila savršeno očuvana, pa je automobil kupio bez razmišljanja: „To sam uradio sa razdaljine od par hiljada kilometara, iz Rusije. Drug mi je rekao da se pojavio jedan GS i da će ga on kupiti ako neću ja. Odgovorio sam mu da sam ga i ja video i on ga je prepustio.“ Kasnije, Vladimir je saznao da je automobil sve vreme bio garažiran kod prvog vlasnika u zgradi koju je mogao da vidi sa svog prozora na Novom Beogradu, ali da za auto do tada nije znao.
„GS mi je najorginalniji auto. Baš izgleda onako kako sam želeo — bež sa bež enterijerom i Pallas trim. U odnosu na ostale verzije, Pallas ima mnogo bolju zvučnu izolaciju, ima lepšu tkaninu na sedištima i vratima. Šiber i nasloni za glavu odlika su slovenačkih Pallasa. Francuski ih nisu imali, ali je kod CIMOS-a to bilo serijski. Inače, postojale su tri boje: krem, bela i plava. Enterijer je bio samo u dve boje, ali je samo bež imao braon tablu, što mi se posebno sviđalo. Ovim autom sam tako dobio sve što sam želeo, sve što je najlepše za Slovence.“ Takođe, Vladimir je dodao da njegov automobil pripada Seriji II koja je počela da se prodaje 1977. godine i tek tada postala masovno vozilo u Jugoslaviji.
Celokupnu priču pročitajte ovde, gde je i foto-galerija.
Izvor: Autoslavia
Bonus video: Kako se restauriraju autići
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
