Oktobarski salon od 7. novembra do 13. decembra: Predstavljamo 61. Oktobarac

Selektor 61. Oktobarskog salona, francuski kustos Numa Hambursin odabrao je 27 domaćih i međunarodnih umetnika koji će biti predstavljeni publici u pet beogradskih izložbenih prostora.

Iako su istorijski koncepti, poput lepote, uzvišenosti, remek-dela, neodvojivi od umetnosti decenijama unazad isključivani su iz rečnika savremene kreativnosti. Ali, i dalje zadržavaju oštrinu kad je reč o osmišljavanju umetničkih dela i onoga što umetnici u njih ulažu. Razmišljanje o formi je, u stvari, preduslov za savremenu umetnost koja je istovremeno pristupačna i zahtevna, sposobna da kombinuje intelektualnu dubinu sa vizuelnom intenzivnošću, navodi kustos Oktobarca Numa Hambursin u tekstu o izložbi.

Smatra da je lepota mnogo više od puke činjenice koja se spolja opaža - izraz je projekcije, volje koja se opire našoj vizuelnoj samozadovoljnosti i prolaznosti trenutka.

"Uzvišenost se pojavljuje kada reči postaju bespomoćne, na samoj ivici onoga što mašta još uvek može da obuhvati. Remek-delo se otkriva tokom vremena, kada se delo pokaže nezamenljivim i kad nijedna pojedinačna interpretacija ne može iscrpeti njegovu dubinu".

U ovim rečima nema definitivnog odgovora, smatra kustos, jer one povlače linije snage koje treba doživeti. Neizvesnost njihovih obrisa čuva njihovu plodnost i navodi svakoga od nas da formira sopstvenu procenu. Otuda su na liniji definicije umetnosti Hane Arent - besmrtnog dela koje smrtne ruke mogu stvoriti i izvesti.

"Potičući iz različitih generacija i sredina i radeći kroz širok spektar praksi, umetnici čine umetničko delo mestom gde misao postaje prisustvo. Pogled na Svet postoji u potpunosti tek kroz formu koja ga prenosi. U toj tenziji umetničko delo stiče nužnost, prevazilazeći i komentar i puki vizuelni efekat. Usred neprekidnog toka slika koje se trenutno zamenjuju, ono uspostavlja drugačiju vrstu trajanja. Pripada sadašnjosti, a da pri tom nije iscrpljena njom, svesna je istorije koja joj prethodi i onoga što još uvek može da prenese. Na taj način, jedinke mogu da uđu u dijalog, a da se ne rastvore u globalizovanom jeziku savremene umetnosti".

Pominje kustos i da je Andre Malro govorio da je umetnost ono što čoveka čini nečim više od slučajnosti univerzuma. Estetika zato nije samo pitanje dekoracije, jer dotiče ono što spasava postojanje od neznačajnosti, slučajnosti i puke nužnosti. Ovo nije nostalgičan povratak lepoti, već pokušaj da se shvati šta nas u umetnosti oslobađa od puke slučajnosti. Ako je čovek slučajnost, umetnost je ono što se suprotstavlja toj slučajnosti.

"Lepota nikada neće biti suprotnost posvećenosti. Ona je jedno od njenih najefikasnijih oružja. Umetničko delo deluje kada ideji daje oblik koji sama diskusija ne može da stvori. Njena snaga leži upravo u tome što prevazilazi slogane i uvrede i što je ukorenjena u dugoročnom – u sferi sećanja. Dopire do onog dela nas koji argumentacija ne može dohvatiti; premešta uverenje iz domena mišljenja u domen iskustva. Umetnost daje presudi vreme da sazri i čuva prostor u kojem se oni koji drugačije misle i dalje mogu sresti. Čulno i dejstvo se međusobno hrane, pa lepota nije apstraktna koncepcija koja pluta iznad stvarnosti. Ona je neiscrpan izvor otpora, horizont suštinski važan za transformaciju sveta. Ovde u Beogradu, ovo uverenje dobija posebnu rezonancu", zaključuje kustos.

Jedan od prostora u kom će biti održan Oktobarac jeste Galerija Peking. Taj segment izložbe rezultat je bliske saradnje petoro mladih diplomaca Visoke škole likovnih umetnosti u Monpeljeu i Barthélémyja Toguoa, međunarodno priznatog umetnika koji se, između ostalog, zalaže za afirmaciju afričkog umetničkog stvaralaštva. Njihov susret zamišljen je kao omaž mladima, dijalogu između različitih sredina i umetničkoj slobodi.

Paul Rousseau ispod silikonske opne otkriva neobičnost svakodnevnih predmeta koji postaju neprepoznatljivi. Yue Lingjun prepliće priču o sopstvenom migrantskom iskustvu sa pričom o biljci čiji rast ne poznaje granice. Nicolas Foixsuočava arhitekturu Monpeljea i Beograda kroz fragmente građevina i slike ruševina. Yang Yue preispituje navike stanovnika Novog Beograda rekonstruišući u svom radu njihove svakodnevne putanje. Flavien Desray menja namenu instrumenata nasilja, pretvarajući ratnu mašinu u zvučnu skulpturu, a žig za obeležavanje u prizor uzvišenog. Barthélémy Toguo predstavio je friz na papiru dužine od deset metara, kao promišljanje o čovekovom mestu u svetu i načinu na koji čovek pronalazi svoje mesto unutar celine koja ga nadilazi.

U ovom prostoru, obeleženom istorijom nekadašnjeg prvog kineskog restorana, u Beogradu, čiji je enterijer gotovo netaknut ostao do danas, susret umetnika različitih generacija i porekla slavi slobodu i inventivnost mladosti. Njihova dela svedoče o osobenim načinima na koje se umetnici bave lepotom i uzvišenim kako bi preispitivali svet. Ova celina predstavlja omaž toj energiji, radosti stvaranja i uverenju da je lepota snaga koja podstiče na angažovanost.

U Galeriji Kulturnog centra Beograda do 22. novembra publika će se podsetiti kako daleke zemlje već dugo nadahnjuju zapadne umetničke krugove i društvo u celini. Kako je Edward Said najbolje objasnio u kapitalnoj knjizi "Orijentalizam", zapadni pogled ne prikazuje uvek Orijent i Istok u njihovom najboljem svetlu, niti ih štiti na odgovarajući način; on na izvestan način izostavlja njihove stvarne vrednosti i istorije. Louis-Cyprien Rials odlazi u Irak na intenzivno putovanje tokom kojeg susreće lokalno stanovništvo i pažljivo sluša njihove priče, proširujući značenje njihovih svedočenja i osvetljavajući ono što zapadni mediji danas ne bi prikazali. Kao strastveni istraživač, čitalac i putnik, Rials duboko ponire u istoriju zemlje i njenih stanovnika, u kojoj je proveo gotovo dve godine, istražujući različita mesta i aspekte života.

Video-trilogija obuhvata niz različitih priča iz Iraka: od biblijske Vavilonske kule, preko napuštenog stadiona koji je projektovao Le Corbusier, do sumerskih umetničkih artefakata, koji se pojavljuju kao povezujuća nit između različitih generacija, kultura, religija i etničkih zajednica. Rials se udaljava od zapadnog pogleda i pruža nam drugačiju perspektivu na nepoznati pejzaž, pretvarajući ga u poetsku naraciju.

Galerija Doma omladine Beograda okuplja šest umetnika poreklom iz nekadašnje Jugoslavije, čiji putevi svedoče o značajnom mestu koje ovaj region zauzima u istoriji evropske umetnosti. Nastanjeni u Francuskoj, Filip Mirazović, Davor Vrankić, Brankica Žilović i Marko Velk izgradili su osobene umetničke opuse, istovremeno zadržavajući duboku povezanost sa svojim prostorom porekla. Dva rada Dada i Vladimira Veličkovića, istaknutih ličnosti evropskog umetničkog stvaralaštva druge polovine 20. veka, smeštaju ovaj susret u širi istorijski kontekst.

Za ovu izložbu, prvih četvoro umetnika pozvano je da se bavi pitanjem lepote kroz dela posebno osmišljena za ovaj prostor. Slike Filipa Mirazovića preispituju predstave moći i nasilje istorije. Davor Vrankić olovkom stvara fantastične svetove izuzetne preciznosti, u kojima se čini da imaginacija pomera granice stvarnosti. Brankica Žilović koristi šivenje i vez kao alat za promišljanje o pamćenju i teritorijama. Crteži Marka Velka, rađeni ugljenom, oživljavaju figure prožete sećanjima i strepnjama savremenog sveta. Sve ove umetničke prakse povezuje ista težnja: njihova značenja ne otkrivaju se na prvi pogled, već zahtevaju od posmatrača da zastane i posveti im vreme kako bi sagledao njihovo puno značenje.

Kroz stvaralaštvo ovih umetnika afirmiše se i mesto Srbije u evropskoj kulturi, izvan njenih granica i istorijskih potresa. Njihovi umetnički putevi svedoče o vitalnosti kulture koju političke granice, ratovi i migracije nikada nisu uspeli da prekinu, kulture koja nastavlja da cirkuliše, menja se i prenosi. Njihov susret podseća da lepota može da nosi sećanje na istorijsko nasilje, a da istovremeno ostane snaga stvaranja i slobode.

Prostor Kuće legata predstaviće četvoro umetnika čija dela daju poseban odjek pojmovima lepote, uzvišenog i remek-dela, koji prožimaju ovaj Oktobarski salon. Njihove umetničke prakse duboko se razlikuju, ali dele istu ambiciju: da mišljenju dodele vizuelnu snagu koja može da preobrazi našu percepciju sveta.

U svojim slikama Đorđe Ozbolt spaja reference na istoriju umetnosti, humor i neobičnost, stvarajući prizore čija lepota izmiče konvencijama. Velika platna Alina Bozbiciua prikazuju tela zahvaćena pokretom koji kao da ih prevazilazi. Snažni potezi četkice, rastakanje formi i intenzitet kompozicija daju njegovom slikarstvu dimenziju uzvišenog, u kojoj se fascinacija prepliće s nelagodom. Delo Silent Landscape (Tihi pejzaž) Anne Wenzel nesumnjivo predstavlja jedno od remek-dela savremene skulpture. Ova opustošena šuma, izrađena u keramici, evocira posledice katastrofe čija priroda ostaje neodređena. Ipak, pred ovim pejzažom pustoši osećamo gotovo neodoljivo divljenje. Lepota se pojavljuje tamo gde smo očekivali užas, ne brišući pritom nasilje onoga što nam je prikazano. Upravo u toj napetosti, održanoj uz izuzetnu umetničku veštinu, delo dostiže univerzalnu dimenziju.

Abdelkader Benchamma zauzima čitavu jednu prostoriju zidnim crtežom realizovanim posebno za ovu priliku, uz koji su postavljeni crteži na papiru, povezani s njim u okviru jedinstvenog univerzuma. Oblici se razvijaju poput geoloških ili kosmičkih sila, između pojavljivanja i nestajanja, u kretanju čije razmere izmiču svakom pokušaju da budu sagledane. Uzvišeno ovde poprima oblik fizičkog iskustva - doživljaja sveta čija nam beskonačnost beži, iako smo i sami njegov deo.

Ova dela podsećaju nas da lepota ne isključuje ni nasilje ni strepnju. Ona može nastati u samom srcu katastrofe, dati oblik onome što nas prevazilazi i dosegnuti dubinu koju sam govor ne može da iscrpi. Ranjivost lepote upravo je ono što njenu odbranu čini toliko neophodnom. U tome se ogleda njena snaga angažmana: u tome što nas primorava da svet posmatramo drugačije.

U Salonu Muzeja grada Beograda postavka donosi preplitanje čudesnog sa zebnjom, a lepota se suočava s nemirima i protivrečnostima sveta. Oda Jaune istražuje telo kao prostor metamorfoza, u kojem se senzualnost oblika prepliće s krhkošću i neobičnošću. Kod Chiharu Shiote niti materijalizuju nevidljive veze koje objedinjuju ljudska bića i njihova sećanja. Njena velika instalacija in situ, sačinjena od isprepletanih crnih niti, daje telo nematerijalnom i pretvara prostor u mentalni pejzaž. Skulptura Klare Kristalove unosi neobično u samo srce poznatog, crpeći iz bajki i detinjstva imaginaciju koja je istovremeno čudesna i uznemirujuća. Recycle Group preispituje kodove tradicionalne skulpture kako bi istražio nove mitologije našeg sveta.

Ova uznemirenost dobija mračniju dimenziju na prvom podzemnom nivou, gde slike umetnika Veljka Vučkovića preuzimaju atmosferu pretnje i dvosmislenosti karakterističnu za film noir. Kader Attia preispituje rane istorije, nasleđe kolonijalizma i protivrečnosti modernosti. Njegova instalacija Untitled (Skyline) (Bez naslova –-Panorama grada) pretvara sedam frižidera u blistavu metropolu, čija prividna lepota prikriva kritiku kapitalizma i arhitekture kao instrumenta kontrole stanovništva. U svom video-radu Reflecting Memory (Odraz sećanja), umetnik istražuje trajnost trauma i neophodnost prepoznavanja nevidljivih rana kako bi se otvorila mogućnost njihovog zaceljivanja.

U dubini zgrade, Mathilde Denize istražuje tragove i fragmente postojanja, uspostavljajući dijalog između slikarstva i skulpture u univerzumu nastanjenom odsutnim prisustvima.

Jonathas de Andrade u potresnom video-radu, u kojem ribari prate ribe koje su upravo ulovili sve do njihovog poslednjeg daha, otkriva neobičnu bliskost nežnosti i nasilja. Radovi fotografa Vladimira Milivojevića Boogieja suočavaju nas s marginama društva, njegovom brutalnošću, ali i njegovom krhkošću. Umetnička dela postepeno se stapaju sa stvarnošću zgrade prepuštene propadanju.

Na kraju ovog silaska pojavljuje se pet velikih crteža izvedenih tehnikom laviranja tušem, kao i video-rad Françoise Pétrovitch. Vitka stabla, tamne vode, čamci i ribari čine pejzaže zadivljujuće lepote. Njihova tiha poezija u kontrastu je s oronulošću prostora i otkriva da je upravo ranjivost lepote ono što joj daje snagu.

Lepota ne zahteva ni umiren svet ni idealne uslove da bi postojala. Ona može nastati iz nasilja i ruševina. Upravo u srcu haosa ona najintenzivnije pokazuje koliko je neophodna.

Kustos Oktobarca Numa Hambursin je francuski likovni kritičar, kustos, profesor, koji od 2021. godine obavlja funkciju direktora institucije MO.CO. Montpellier Contemporain, gde je osmislio i realizovao izložbe i projekte sa međunarodno priznatim umetnicima, među kojima su Kader Attia, Kiki Smith, Berlinde De Bruyckere, Huma Bhabha i Neo Rauch. Pre tri godine bio je kustos izložbe Immortelle, koja je okupila više od 400 radova 122 umetnika, istražujući vitalnost figurativnog slikarstva u Francuskoj. Bio je kustos izložbe kojom je prostor Carré Sainte-Anneponovo otvoren, Adventice umetnika JR (2025), a zatim i postavke Mirage umetnika Jaume Plensa (2026), osmišljene posebno za monumentalnu arhitekturu nekadašnje crkve.

Od 2018. do 2021. godine rukovodio je Odeljenjem za modernu i savremenu umetnost u Kanu, u okviru kojeg su delovala tri umetnička centra: La Malmaison, Villa Domergue i Suquet des Artistes. Organizovao je značajne izložbe posvećene umetnicima među kojima su Kehinde Wiley, Niki de Saint Phalle, Agnès Varda, Pierre et Gilles, Fiona Rae i Barthélémy Toguo.

Bio je i direktor institucije Carré Sainte-Anne u Monpeljeu, gde je predstavio izložbe umetnika kakvi su Jean-Michel Othoniel, Chiharu Shiota, Gérard Garouste, Robert Combas, Hervé Di Rosa i JonOne. Kao aktivan autor i kritičar, Hambursin je objavio brojne tekstove o modernoj i savremenoj umetnosti, a laureat je nagrade za likovnu kritiku udruženja AICA France.