Mekdona briljira, Malkovič u ulozi života: Kritika filma "Divlji konj broj devet"

Piše: Dejan Šapić

Dvojica višegodišnjih saradnika agenta CIA, Kris (Džon Malkovič) i Li (Sem Rokvel), poslati su iz Santjaga na udaljeno Uskršnje ostrvo po nalogu šefa Em-Džeja (Stiv Bušemi). Na ostrvu nemaju šta da rade za obaveštajnu službu jer osim povremenih turista i malobrojnog stanovništva svuda je netaknuta priroda i ogromne monumentalne kamene statue „moai“ sa velikim glavama. I naravno predivni konji kojih i danas na ostrvu ima više hiljada.

Martin Mekdona se posle filmova „U Brižu“ 2008. i „Duhova ostrva“ 2022. u novom filmu ponovo bavi složenim odnosima višegodišnjih prijatelja, kolega i saradnika. Uz prepoznatljiv crni-humor ironično prikazuje rivalstvo među muškarcima u zrelim godinama. Činjenica da je Uskršnje ostrvo 3.500 km udaljeno od najbliže civilizacije u Čileu je odlična platforma za preispitivanje ličnih i porodičnih odnosa, revidiranje životnih odluka i postupaka koji su agenti činili u ime države i službe CIA.

I dalje je prisutan samoprezir Mekdoninih junaka ispunjenih gorčinom i blagim očajem koje je prikazao još u debitantskom igranom filmu „U Brižu“ kroz odnos dva kriminalca koji posle neuspele pljačke u Londonu beže u Briž. Tada su Brendan Glison i Kolin Farel stavljeni u poziciju da odlučuju o sopstvenim sudbinama, životu i smrti, sumnjajući u međusobnu lojalnost i iskrene prijateljske namere. Glison tada pokazuje zaštitnički ali i dominantan odnos prema Farelu. Birajući iste glumce u „Duhovima ostrva“ na izmišljenom irskom ostrvu Irišerin tokom građanskog rata u Irskoj 1923. godine oni su bez razloga posvađani najbolji prijatelji. U do tada neviđenom preziru prema bliskoj osobi Glison seče sebi prste na rukama kako bi pokazao Farelu da ga više ne želi u svojoj blizini. Rat i revolucija u Irskoj su daleko i pažnja je usmerena na lokalno stanovništvo.

I u novom ostvarenju „Divlji konj broj devet“ Mekdona briljira u istraživanjima započetim u dva pomenuta, po svemu iščašena filma o tome šta su sve prijatelji i kolege spremni da urade jedan za drugog i jedan protiv drugog, nadogradivši ih.

Slično “Duhovima ostrva” radnja je smeštena daleko od Santjaga gde se najavljuje državni udar pod pokroviteljstvom CIA. Detektivi Malkovič i Rokvel imaju odnos mnogo bolje nijansiran nego što je to bio slučaj kod poslovnih partnera „U Brižu“. Neizvesnost njihovih postupaka često je na klackalici između podrške i obmane. Oni ne veruju jedan drugom ali su istovremeno i prepušteni sebi u pronalasku „izlaza“ sa ostrva i iz svega što su prošli zajedno tokom godina saradnje kao partneri i agenti.

Humor koji Mekdona dovodi apsurda je u najboljoj tradiciji poznatog „engleskog smisla za humor“. Kroz jednostavne teme koje pokreće vidljiva je Malkovičeva intelektualna nadmoć i lucidnost u odnosu na, naizgled, površnu osobu kakav je Rokvel. Razgovori će otvoriti bitne teme kako za tadašnje američko društvo tako i za sadašnju situaciju u svetu kad Amerika pokušava i dalje da odlučuje o svemu - od nerazjašnjenog ubistva Kenedija do izazivanja nemira u različitim delovima sveta gde je CIA u ime američkih ciljeva intervenisala ( Vijetnam, Kongo, Latinska Amerika)... Vidno narušenog zdravlja Malkovič analizira i rezimira sve što je radio kao agent. Otvaranje pitanja smisla života, posebno kada se bliži njegovom kraju, Malkovič melanholično interpretira. Ostvario je do sada najoriginalniju ulogu koja bitno odskače od svega što je radio.

Rokvel nije mogao biti bolji izbor za njegovog partnera i praktično jedinog prijatelja. Njihov odnos nijansiraju često bizarni detalji. Od onog o neprestanom konzumiranju hamburgera, čak i kad agent puca iz pištolja u zadatu metu; preko konstatacije da je bolje imati ženu koja je na heroinu jer spava i ima jasan cilj - još heroina, nego imati ženu alkoholičarku koja neprestanu traži zabavu i nove seksualne partnere; do toga da je, umesto bezuspešnih revolucija mnogo bolje ubijati što više vojnika, policajaca i dece koja žele da postanu vojnici... Brojne su teme i pitanja koje će Malkovič otvoriti od seksualne revolucije i konzumiranja narkotika sa kraja šezdesetih do pokretanja novih revolucija i ratova. Prikazujući haos u kome su se akteri tada zadesili jasno se apostrofira užas današnjeg sveta. Objašnjenja i racionalizacija koju nudi su u duhu poetike Mekdoninog filmskog opusa. U nju se odlično uklopa epizodna uloga od svega nekoliko minuta razbarušenog Toma Vejtsa izolovanog u svojoj kolibi u prerijama u Juti.

Izbor ostrva za mesto radnje je od višestrukog značaja. Praktičan razlog bio je izbegeći zahtevno dočaravanja složene scenografije epohe iz 70-tih godina. Drugo, agenti nemoćni da se odupru od uvek prisutne CIA na ostrvu su suočeni sa ogromnim kamenim statuama koje prikazuju bezilaznost situacije u kojoj se nalaze. I najvažnije - drama sa elemenatima trilera kako je na početku Mekdona postavlja vremenom će kroz jurnjavu u kolima na divljem i zelenom ostrvu postići mnogo veći efekat, poput savremenog vesterna. Malkovič je „usamljeni jahač“ koji je sam bez prijatelja i podrške tumarao po svetu. Na kraju završava na ostrvu punom konja. Njegovi bliski susreti sa jednim konjem dovešće do spoznaje da na kraju života postoji biće sa kojim može da uspostavi prisnost. Mekdonin „kauboj“ ne jaše konja već se, ležeći na zemlji, divi se njegov lepoti.

Sa novim filmom pokazuje kako se inteligentno može ogoliti današnja politika oličena u Trampovoj samovolji, bujanju desnice u Evropi i porazu levičarskih ideja. Mnogo disketnije nego što su to uradili Pol Tomas Andreson u filmu „Jedna bitka za drugom“ ili Žak Odijar u „Emiliji Perez“. Pitanje je samo koliko će članovi Američke akademije za filmsku umetnost, prilikom odlučivanja o nagradi Oskar, i naviknuti na princip KISS (Keep It Simple, Stupid) - imati razumevanja i simpatija za sofisticirani pristup Martina Mekdone. „Divlji konj broj devet“ je trijumf autorovog bavljenja kulturom mačizma kroz žanrovski film, i jedan od onih koji su obeležili godinu.