Pas lutalica koji je verovao ljudima: Hranili su ga, a onda ga poslali u smrt

Trećeg novembra 1957. godine Sovjetski Savez lansirao je svemirsku letelicu Sputnjik 2, u kojoj se nalazila trogodišnja ženka psa po imenu Lajka. Postala je prvo živo biće koje je obišlo Zemlju u orbiti, čime je otvoreno novo poglavlje svemirskih istraživanja.

Međutim, iza velikog naučnog i propagandnog uspeha krila se činjenica koju javnost tada nije u potpunosti znala: letelica nije imala sistem za povratak na Zemlju. Naučnici su od početka bili svesni da Lajka neće preživeti misiju.

Samo mesec dana ranije, 4. oktobra 1957. godine, Sovjetski Savez je lansiranjem Sputnjika 1 započeo eru veštačkih satelita. Uspeh je izazvao ogromnu pažnju širom sveta, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, sa kojima se Moskva nadmetala za tehnološku i političku prevlast.

Sovjetski lider Nikita Hruščov želeo je novi spektakularan uspeh uoči 7. novembra, kada se obeležavala 40. godišnjica Oktobarske revolucije.

Inženjeri su zato dobili izuzetno kratak rok da pripreme drugu letelicu, ovog puta sa živim putnikom.

Iako su životinje i ranije putovale u svemir na suborbitalnim letovima, niko do tada nije uspeo da pošalje živo biće u Zemljinu orbitu.

Od moskovske ulice do svemirske letelice

Za ovaj istorijski zadatak sovjetski stručnjaci nisu tražili rasnog psa, već malu, zdravu i izdržljivu životinju koja bi mogla da podnese ekstremne uslove.

Verovali su da su psi lutalice posebno pogodni jer su već navikli na glad, hladnoću i nepredvidive okolnosti.

Birane su ženke, između ostalog i zbog toga što im je za obavljanje fizioloških potreba bilo potrebno manje prostora nego mužjacima.

Lajka, mešanka teška oko šest kilograma, privukla je pažnju istraživača mirnom prirodom i sposobnošću prilagođavanja.

Pre nego što je dobila ime po kojem će je upoznati ceo svet, zvali su je i Kudrjavka, odnosno Kovrdžava.

Njena obuka bila je izuzetno zahtevna. Pse su postepeno smeštali u sve manje kaveze kako bi ih privikli na skučen prostor svemirske kapsule. Izlagali su ih snažnoj buci i centrifugama koje su simulirale ubrzanja prilikom lansiranja.

Morali su da nauče da jedu specijalnu želatinastu hranu, dok su im medicinski instrumenti pratili disanje, srčani rad i druge vitalne funkcije.

Lajka je odabrana kao glavni kandidat, dok je druga ženka, Albina, pripremana kao rezerva.

Ipak, jedan događaj iz poslednjih dana Lajkinog života pokazuje koliko je njena sudbina potresala i ljude koji su učestvovali u pripremama.

Lekar Vladimir Jazdovski, jedan od stručnjaka zaduženih za pse u sovjetskom svemirskom programu, odveo je Lajku svojoj kući kako bi provela malo vremena sa njegovom porodicom.

Kasnije je objasnio da je želeo da učini nešto lepo za životinju kojoj je ostalo tako malo života.

Lajka je tako nakratko upoznala atmosferu porodičnog doma, igru i pažnju dece, pre nego što će biti zatvorena u metalnu kapsulu iz koje više nije bilo izlaza.

Biološkinja Adilja Kotovskaja, koja je učestvovala u njenoj obuci, decenijama kasnije prisetila se poslednjeg susreta sa Lajkom.

„Molila sam je da nam oprosti i čak sam zaplakala dok sam je poslednji put milovala“, ispričala je Kotovskaja za agenciju AFP 2017. godine.

Znala je da je misija planirana bez povratka.

Tri dana pre lansiranja Lajka je smeštena u svoju kabinu, opremljenu uređajima za održavanje života, senzorima i sistemom za prikupljanje fizioloških podataka.

Ujutru 3. novembra 1957. raketa je poletela sa kosmodroma u današnjem Kazahstanu.

Lansiranje je uspelo, a Lajka je živa stigla u orbitu.

Podaci prikupljeni tokom prvih sati pokazali su koliko je iskustvo bilo stresno za životinju. Srčani ritam i disanje naglo su joj se ubrzali tokom poletanja, a zatim su se postepeno stabilizovali.

Ipak, u kabini se već razvijao problem koji će se pokazati kobnim.

Istina o Lajkinoj smrti otkrivena je tek decenijama kasnije

Sovjetski Savez je nakon lansiranja objavljivao informacije o Lajkinom stanju, stvarajući utisak da ona danima uspešno preživljava u orbiti.

Godinama se moglo čuti da je uginula tek nakon nekoliko dana ili da je njen život okončan bezbolno, u skladu sa unapred pripremljenim planom.

Međutim, stvarnost je bila sasvim drugačija.

Tek 2002. godine, 45 godina nakon lansiranja, javnosti su predstavljeni podaci koji su pokazali da je Lajka uginula mnogo ranije nego što se prvobitno tvrdilo.

Uzrok je bilo pregrevanje kapsule usled problema sa sistemom za regulisanje temperature.

Prema kasnije objavljenim podacima, temperatura unutar letelice dostizala je oko 40 stepeni, a u pojedinim izveštajima pominje se i 43 °C.

Lajka je, kako se danas smatra, uginula svega nekoliko sati nakon lansiranja, od posledica pregrevanja i fiziološkog stresa.

Ipak, istorijski podaci ne omogućavaju da se sa potpunom sigurnošću utvrdi tačan trenutak njene smrti.

Istoričar svemirskih istraživanja Anatolij Zak, koji je analizirao dokumentaciju objavljenu nakon raspada Sovjetskog Saveza, upozorio je da postoje određene protivurečnosti u izveštajima i telemetrijskim podacima.

Ono što nije sporno jeste da se Lajka nikada nije mogla vratiti na Zemlju, čak i da je sistem za održavanje temperature radio bez problema.

Njena letelica nastavila je da kruži oko planete dugo nakon njene smrti.

Sputnjik 2 prestao je da šalje podatke u novembru 1957, a 14. aprila 1958. godine izgoreo je prilikom ulaska u Zemljinu atmosferu, zajedno sa Lajkinim ostacima.

U međuvremenu, njena sudbina izazvala je snažne reakcije širom sveta.

Organizacije za zaštitu životinja protestovale su zbog odluke da se pas pošalje u svemir bez mogućnosti povratka. Kritike su stizale i iz zemalja koje nisu učestvovale u svemirskoj trci.

U Sovjetskom Savezu, međutim, Lajka je predstavljana kao simbol tehnološkog napretka i uspeha države.

Njena misija zaista je omogućila prikupljanje važnih podataka o reakcijama živog organizma na lansiranje i bestežinsko stanje.

Tri godine kasnije, u avgustu 1960, sovjetski psi Belka i Strelka uspešno su obišli Zemlju i vratili se živi.

U aprilu 1961. godine Jurij Gagarin postao je prvi čovek koji je poleteo u svemir i obišao našu planetu.

Lajkina uloga u istoriji svemirskih istraživanja ostala je nezaboravljena, ali su i neki od ljudi koji su učestvovali u njenoj misiji kasnije počeli drugačije da gledaju na odluku koja je doneta 1957. godine.

Oleg Gazenko, jedan od vodećih sovjetskih stručnjaka za svemirsku medicinu, 1998. godine javno je izrazio žaljenje zbog njene sudbine.

Priznao je da naučna saznanja dobijena tom misijom nisu bila dovoljna da opravdaju smrt psa.

Njegove reči pokazale su da se iza velikog istorijskog uspeha krilo i osećanje krivice koje je pojedine učesnike pratilo decenijama.

Lajka je u međuvremenu postala mnogo više od simbola sovjetskog svemirskog programa.

Njeno ime našlo se na poštanskim markama, u knjigama, filmovima i pesmama. U Moskvi joj je 2008. godine podignut spomenik koji je prikazuje kako stoji na raketi.

Gotovo sedam decenija nakon njenog leta, priča o malom psu sa moskovskih ulica i dalje izaziva snažne emocije.

Lajka nije znala šta je svemirska trka, nije razumela političke ciljeve ni naučne eksperimente. Poznavala je samo ljude koji su je hranili, negovali i pripremali za putovanje.

A oni su od samog početka znali da je šalju na put bez povratka.