Iako se za „nulti“ događaj Sajma tehnike i početak odbrojavanja uzima 1957. godina, zapravo se prvo izdanje ove izuzetne manifestacije, pokazaće se ekskluzivnih svetskih dimenzija, desilo 20 godina ranije - još predratne 1937. Bila je to tada prva sajamska manifestacija tek osnovanog Beogradskog sajma, čiji je vrtoglav uspon prekinut apokaliptičnim ratnim događanjima koja su uskoro usledila.
Međunarodni sajam tehnike i tehničkih dostignuća – elitna, najveća, nastarija, najpoznatija i najuglednija specijalizovana sajamska razvojno-tehnološka manifestacija u ovom delu Evrope, bila je svedok i stvaralac istorije, neiscrpno matično gnezdo iz koga su se decenijama razvijali gotovo svi drugi današnji veliki specijalizovani sajmovi, manifestacije i ideje.
Hroničari su zabeležili da je još 1935. godine Beogradska opština ustupila besplatno, na pedeset godina, na levoj obali Save, 36,33 hektara zemljišta za izgradnju sajma. U toku 1937. (tačnije, uglavnom u toku tromesečne građevinske sezone) izgrađeni su svi objekti, ukupno 26 paviljona, pa je Prvi beogradski sajam svečano otvoren i održan od 11. do 23. septembra 1937. godine.
Na tom prvom sajmu, na zakupljenom prostoru od 21.148 kvm, smestila su se 883 izlagača (zbog nedostatka prostora, oko 200 izlagača je odbijeno), od kojih 99 iz 17 država sa tri kontinenta. Uspeh sajma je prevazišao sva očekivanja. Sajamske hale obišlo je oko 300.000 posetilaca iz zemlje i oko 10.000 iz inostranstva (pri čemu treba imati u vidu da je Beograd tih godina, zajedno sa Zemunom i Pančevom, sa kojima je činio Upravu grada Beograda, imao približno toliko stanovnika). Vrednost sklopljenih poslova procenjena je na tadašnjih 100 miliona dinara, a ukupan prihod prvog sajma bio je 3,14 miliona dinara.
Iako je Prvi beogradski sajam imao karakter opšteprivredne sajamske manifestacije, njegovu izlagačku, programsku i privrednu suštinu činio je tehničko-tehnološki „sektor“ – od građevinarstva, preko automobilske industrije i elektrike, do inovacija i tehničkih proizvoda potrebnih u svakodnevnom životu. Posle izuzetno uspešnog premijernog, veliki međunarodni sajmovi održavani su potom dva puta godišnje. Prolećni međunarodni sajam 1938, na zakupljenom prostoru od 22.176 kvm, imao je 383 izlagača, a na Drugom velikom jesenjem sajmu, septembra 1938, na zakupljenom prostoru od 24.785 kvm, bilo je 910 izlagača, od kojih čak 671 iz inostranstva.
Za ovu priliku, u ovom kontekstu i iz ovog vremena, vredi, pored ostalog izdvojiti i još dva istorijski nezaobilazna „detalja“. Prvi je Prvi međunarodni salon automobila, koji je već sledećeg marta 1938. organizovan na 10.000 kvm izložbenog prostora i na kome je 107 izlagača prikazalo 375 modela putničkih i teretnih automobila, autobusa, motocikala, bicikala, traktora, pa čak i jedan motorni bager.
Ovaj sajam može se, uslovno rečeno, smatrati prvim specijalizovanim izdvajanjem iz zajedničkog tehničkog gnezda. Drugi od dva pomenuta istorijska trenutka pripada tadašnjem svetskom gigantu „Filipsu“, koji je tokom jesenje sajamske priredbe 1938, a u sklopu nekoliko tadašnjih tehničko-tehnoloških čuda, emitovao prvi televizijski program u Jugoslaviji i na Balkanu. „Filips“ je pored svog (vlastitog) paviljona postavno televizijsku emisionu stanicu, čije je programe publika mogla da prati na prijemnicima u „Filipsovom“ i u paviljonu Spasićeve zadužbine. Ovaj događaj imaće, sticajem okolnosti, refleksije i na kasnije jubileje Sajma tehnike.
Sajamska delatnost je cvetala, širila se i ustoličavala kao svetski događaj sve dok je na tragičan način nije prekinuo Drugi svetski rat, koji je od sajmišta napravio koncentracioni logor, a potom ga i skoro potpuno razorio. Tokom posleratne obnove i izgradnje Beogradski sajam nije bio na listi prioriteta, pa to pitanje niko nije ni postavljao, a sporadične izložbe sajamskog profila počele su da se održavaju na drugim beogradskim lokacijama. U međuvremenu se odustalo od zamisli predviđene planom razvoja Beograda da se novi sajamski prostor podigne na Novom Beogradu, nekoliko kilometara uzvodno od njegovog predratnog mesta.
Početak nove istorije Beogradskog sajma, koja će u svom hodu dovesti i do prvog posleratnog Sajma tehnike, odnosno prvog posleratnog sajma uopšte, označila je posebna komisija formirana 1952. sa zadatkom da ispita mogućnosti za obnovu rada Beogradskog sajma.
Već sledeće godine, od tri moguće lokacije izbor je pao na prostor na kome se Beogradski sajam nalazi danas, doneta je odluka o obnavljanju Sajma, formirano je preduzeće „Beogradski sajam u izgradnji“ i raspisan je javni anonimni konkurs za izradu idejnog plana za izgradnju Sajma, na kojem je, 1954. godine, za najbolji proglašen projekat arhitekata Milorada Pantovića i Vladete Maksimovića i konstruktora-konsultanta inž. Branka Žeželja. (Zbog specifičnih zahteva i uslova na terenu taj projekat je naknadno doživeo nekoliko izmena.)
Od tog trenutka, pa do samog otvaranja Sajma tehnike 1957, prve radove na uređenju zemljišta izveli su beogradski srednjoškolci u sklopu omladinskih radnih brigada, da bi ih na terenu, prema projektu koji je razradilo 89 inženjera i tehničara, nasledilo pet velikih građevinskih preduzeća, među kojima Rad, Trudbenik i Tunelogradnja, te 46 zanatskih i specijalizovanih firmi, sa 2.500 radnika i pod rukovodstvom 180 inženjera i tehničara.
Tokom proleća 1957. godine Beograd i svet bili su svedoci nastajanja jednog neverovatnog i do tada nepojmljivog građevinskog poduhvata, i u konstruktorskom i u ambijentalnom pogledu.
Pod vedrim nebom nastajao je čitav jedan grad sa objektima zapanjujućih razmera i performansi. Ipak, dok su radovi još uvek bili u toku, a skele još uvek na objektima, doneta je odluka da „pretpremijerno“ sajamsko zagrevanje počne već 7. juna, i to u hali 3, gde je otvorena Izložba energetike i elektroprivrede Jugoslavije. Ova izložba trebalo je da predstavlja organizacionu i tehničku vežbu, pripremu i proveru za reprezentativan doček pre svega inostranih izlagača i posetilaca, do čega će doći dva i po meseca kasnije.
A onda je, konačno, kucnuo i taj čas. Prvi posleratni sajam – i to baš Međunarodni sajаm tehnike – širom je otvorio kapije 23. avgusta 1957. Za istoriju će ostati podatak da je na sajmu učestvovalo 1.500 izlagača, 650 domaćih i 850 stranih iz 28 zemalja sveta. (Ovaj odnos domaćih i stranih firmi – 44:56 odsto – predstavljao je u to vreme fenomen, jer je u Evropi, na najvećim evropskim sajmovima tog vremena, taj odnos bio poražavajući na štetu stranih izlagača). Samo svečanom otvaranju je, pored brojnih visokih gostiju iz zemlje i inostranstva, prisustvovalo preko 5.000 zvanica, a tokom deset dana trajanja sajamske hale je posetilo fantastičnih 1.150.000 posetilaca.
Impozantan građevinski kompleks, čitav mali grad sačinjen ne samo od sajamskih hala koje oduzimaju dah nego i sa objektima za smeštaj i ishranu gostiju, za istovar, sa carinarnicom, menjačnicom, bioskopom, ambulantom, pres-biroom, poštom… inspirisao je organizatore da štampaju i prospekte, plakate, letke, kataloge na stranim jezicima, snimljen je i dokumentarni film „Beogradski sajam“…
Može se reći da se uistinu čitava država bila saživela sa tim prvim sajmom. Mediji, tačnije štampa, radio i „Filmske novosti“, bez prestanka su izveštavali o pripremama, učesnicima, stanju građevinskih radova, pogodnostima za buduće posetioce… Pogotovo jer je četrdeset dana pre otvaranja Sajma tehnike sav izložbeni prostor bio rasprodat.
Tako je mesec dana pre otvaranja sajma naglašeno da će „na drugoj galeriji glavnog paviljona naši pronalazači izložiti trideset svojih najboljih pronalazaka.
Sedam dana pre početka sajma javnost već intrigiraju vesti o postavljanju zanimljivih eksponata i drugim zanimljivim situacijama: u hali 1 namešten je traktor sa tri pluga marke „ferguson“; veliki pneumatorični čekić „Ive Lole Ribara“ zadao velike muke jer nije mogao da uđe kroz vrata hale 1, pa je morao da se ulubi gornji deo vrata.
U hali 1 izložena jedna od najboljih malih štamparskih rotacija – jedna knjiga za jedan minut; inovativna mašina za frankiranje pošte marke „frankotin“ buduća je uzdanica PTT-a. Električna lokomotiva „Đure Đakovića“ prilikom nameštanja u hali 1 skliznula sa šina na beton hale (nije oštećena ali će biti potrebna tri dana za njeno ponovno nameštanje).
Ugostiteljsko preduzeće „Palas“ dalo 200 miliona dinara za nabavku stolova i stolica za svoja dva restorana na sajmu; zastupnik inostranih firmi „General import“ izlaže specijalni foto-aparat koji može da snima na daljinu bez teleobjektiva…
Dan pred početak sajma konstatuje se da su sve hale krcate, da se očekuje oko 500.000 posetilaca, da je odštampano 7.000 svečanih pozivnica za viđenije goste; naglašeno da se na galeriji hale 1 nalazi Klub poslovnih ljudi, koji ima zadatak da povezuje i uspostavlja kontakte; posmatrači procenili da je potrebno najmanje „dan i noć“ da bi se svi eksponati pregledali makar letimično…
U petak 23. avgusta 1957, oko 9.30 časova, vrpcu ispred hale 3 svečano je presekao član Saveznog izvršnog veća Franc Leskošek, a prisutni su bili predsednik Savezne narodne skupštine Petar Stambolić, državni sekretar za poslove narodne odbrane Ivan Gošnjak i mnogi drugi.
Trećeg dana sajma, u nedelju 25. avgusta, od osam do 12 časova pre podne, kapije je prošlo 110.000 posetilaca (tokom prva dva dana bilo ukupno oko 100.000 posetilaca). Zabeleženo da mnogi posetioci, zbog gužve, ne mogu da uđu u hale pa šetaju po otvorenom izložbenom prostoru. Do podneva 29. avgusta registrovano 527.456 posetilaca. Do 12 časova na dan zatvaranja bilo ih je 1.115.000.
Prema prvim izveštajima Kluba poslovnih ljudi, samo preko njih i preko štandova sklopljeno je poslova za preko 118 milijardi dinara. Sklopljeno je ugovora za uvoz robe u vrednosti 7,5 miliona dolara, a za izvoz 10,5 mliona dolara.
Kako su protekli sajmovi tehnike tokom narednih godina, šta je bilo najzanimljvije i koji je svečano otvorio Tito, pročitajte ovde.
Izvor: Autoslavia, tekst i fotografije ustupio Beogradski sajam
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare