Almodovarova kreativna kriza: Kritika filma "Gorki Božić"

Piše: Dejan Šapić

A nakon gledanja najnovijeg filma „Gorki Božić“ teško je pronaći lepe reči za najpoznatijeg savremenog španskog sineastu. Najpre se nameće pomisao da je Almodovar, kao i junak u novom filmu, u stvaralačkoj krizi, a zatim i da je opterećen problemima starijih ljudi, posebno teškim zdravstvenim oboljenjima. Konfuzan i u pojedinim delovima nedorečen urađen je kao meta film. Ili preciznije film o snimanju filma koji se referiše na snimljeni film. Svakako da je Almodovar imao potrebu za samorefleksijom ali pogubio se u hvatanju različitih momenata iz sadašnjosti koje priča prati i vezom s prethodnim filmom kog praktično najviše i gledamo. Fikcija je dosta dobro ispoštovana i ne smeta što gledamo film o snimanju snimljenog filma, međutim sve je toliko konfuzno da se stiče utisak da Almodovar nije imao mnogo vremena i želje da se bavi ozbiljnije scenarijem i realizacijom.

Posle prethodnog ostvarenja “Susedna soba”, kojim je napravio izlet u englesko govorno područje i radio sa slavnim glumicama Džulijan Mur i Tildom Svinton, u novom filmu vraća se prepoznatljivim temama i španskim glumcima pomalo tipskih karaktera, s usplahirenim pokazivanjem emocija. Zapravo, da bilo koju scenu slučajno odaberete iz filma “Gorki Božić” i pogledate je nezavisno od samog ostvarenja biće jasno da se radi o Almodovarovom rukopisu. Prijatno sam bio iznenađen pomenutom “Susednom sobom” gde je konačno izašao iz manirizma i pokušao da govori malo drugačijim, sofisticiranijem i na kraju inteligentnijim filmskim jezikom. Ali jasno je da je dobitnik Zlatnog lava - “Susedna soba” bio samo eksces u najpozitivnijem smislu reči.

Radnja filma “Gorki Božić” odvija se u dva vremenska razdoblja sa nepovezanim pričama i učesnicima što je, možda, i najproblematičnija odluka. Jedina stvar koja je zajednička za glavne likove je što su reditelji. Jedna je hetero žena, drugi gej muškarac. Jedna priča, koja se odvija u sadašnjosti, prati reditelja Raula Rosetija (Leonardo Sbaraglia) koji dugo pokušava da napiše novi scenario. Druga priča iz 2004. godine prikazuje život rediteljke Else (Bárbara Lennie) koja, ne nailazeći na dovoljno poštovanja u filmskoj industriji, počinje da snima reklamne spotove. Njen momak Bonifacio (Patrick Criado) je vatrogasac koji honorarno zarađuje od striptiza za dame, a Else ga je upoznala u klubu tokom devojačke večeri kad mu je ponudila glavnu ulogu u reklami za donji veš.

Cela Elsina priča, pomalo bez jasnog razloga smeštena u 2004, ispostaviće se kao nedovršeni scenario koji u sadašnjosti piše Raul, cenjeni filmski autor s prepoznatljivim Almodovarovim držanjem i autfitom, koji već neko vreme ima problem sa kreativnošću.

Almodovar se ponovo bavi temama kao što su gubitak bliskih osoba, depresija, anksioznost, te mučnim pitanjima kao što je ono šta raditi kad imate teško obolelo dete. Postavlja pitanje odnosa stvarnog života i umetnosti, posebno da li stvaraoci mogu zadirati u privatnost saradnika i njihove intimne, patnjom ispunjene priče ekranizovati kao sopstvene scenarije.

Ovaj film se može svrstati uz rediteljeva ostvarenja “Paralelne majke” i “Bol i slava” i vizuelno i stilski, kao i po naraciji. Iako je daleko po dometu i kvalitetu od pomenutih ostvarenja, verujem da će ljubitelji Almodovara naći neki adut u „Gorkom Božiću“ i značaj ovog filma u iščitavanju kompletnog autorovog opusa. Nama malobrojnima koji smo bili prezadovoljni sa “Susednom sobom” ostaje nada da će Almodovar pronaći unutrašnju snagu i kreativnost da se upusti u neki sličan ambiciozan film. I da će izaći iz klišea koji su ga odavno učinili velikim rediteljem a više mu nisu potrebni. A čini se da nisu potrebni ni njegovoj vernoj publici.