0
Hrvatska književnica nedavno je otkrila da boluje od raka, pa sada gotovo svakodnevno na svom blogu piše o izazovima sa kojima se oboleli susreću.
Vedrana zbog bolesti neće prisustvovati ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, zbog čega mnogo žali, te se obratila i svojim izdavačima.
PROČITAJTE JOŠ:
„Kada sam saznala da imam rak, prvo što mi je palo na pamet bilo je da pozovem sve koji bi to trebalo da čuju od mene. Među prvima je bio gospodin Dejan Papić, vlasnik „Lagune“, moje izdavačke kuće. Sećam se da sam mu bez uvoda rekla: „Ja imam rak, neću moći da dođem na Sajam knjiga“. Našla sam čoveka. Objasnila sam mu da me čeka težak tretman, skupo zračenje… Nisam bila baš koherentana jer mi je odmah rečeno da je moj rak „poseban“, da preživljavam, uz obaveznu preventivnu hemoterapiju… Niko od lekara nije uspeo da me ubedi da u mom slučaju hemoterapija može bilo šta za mene, pa sam je odbila. Nisam htela i ne želim da provedem poslednje dane podrigujući se i zureći u, kako su mi rekli, „verovatno krvave dlanove“ i „verovatno krvave tabane“, napisala je ona, pa dodala:
„Jebeš dlanove i tabane, zaradila sam za život. Dugo nisam slušala šta mi doktori govore, imam jak utisak da kada pričaju o mom karcinomu ne znaju ništa. Isključena sam, sastajem se sa njima jer na tome insistiraju oni oko mene, koji ne žele da čuju da sam smrtna. Njihova ljubav je dirljiva, žao mi je što pate, pomirila sam se sa svojim rakom. Ali… ne mogu da se pomirim sa činjenicom da zbog bolova, anemije, slabosti ove godine neću moći da popijem kafu ujutru, uđem u auto i odem na Beogradski sajam knjiga sa mojim mužem. Odlazak u Beograd krajem oktobra je naša dugogodišnja rutina. Tamo promovišem svoju novu knjigu, tu su svi moji najbolji prijatelji… Ove godine ću biti kod kuće, ležati na kauču i zamišljati kako se neko od mojih kolega druži na štandu „Lagune“ i gricka Meline kolače. Mela je moja sestra iz Beograda. Kada smo zajedno u najvećoj gužvi, uvek imam utisak da smo same na svetu. Toliko volim Melu da ne mogu to da opišem“, napisala je Vedrana.
Književnica je potom dodala da na Beograd gleda kao na drugi dom, da joj ovde žive neki od najboljih prijatelja, kao i da ima pesimistične prognoze kada je reč o njenom zdravlju.
„Momci i devojke iz „Lagune“ će biti tu, a neki drugi pisci će snimati mobilnim telefonima dok potpisuju knjige. Biće tu Jasmina, Tanja, Minka… Biće tu i Dejan, čovek koji mi je pomagao u najtežim trenucima mog života, a da ga nisam ni pitala, a kamoli očekivala. Trenutno sam u krvavoj borbi za sitni novac sa svojim američkim izdavačem, da mu kažem kakav je Dejan Papić, ne bi verovao. Ne rade ni moje hrvatske kolege, koje jedan od najpoznatijih hrvatskih izdavača tretira kao nuklearni otpad. Bezosećajno kopile. Da, volela bih da zagrlim Dejana, iako ne volim da se grlim. Neću moći da ga zagrlim. Ležaću na kauču kod kuće, kauč je žut i pomalo liči na fotelje u hotelu Cepter na Terazijama, „našem“ hotelu. Za mog supruga i mene, Zepter nije hotel, on je već dugo naš beogradski dom i tim koji tamo radi su nam dragi ljudi“, napisala je ona, pa dodala:
„Vlasnik mi šalje aparate za lečenje sve vreme dok sam bolesna, nudi mi svaku zamišljenu i nezamislivu pomoć. U mom Viberu su njegova srca i mudre izreke koje leče sve. Filip me zasmejava. Nedostajaće mi doručak u stanu, pripreme za vaše nastupe, nervoza pred odlazak na Sajam gde će me čekati horda mojih čitalaca sa knjigom u ruci. Previše sam tužna. Volim Beograd jako, jako dugo, njegov ubitačan ritam, njegove knjižare i „stari“ sajam nakita, razgovore sa Slavkom koja je toliko puna života i planova i koja mi toliko pomaže da me boli. To boli. Nemam ni jednu Tanju u Hrvatskoj koja bi mi grejala dušu, u Beogradu imam četiri Tanje. U Hrvatskoj nemam Flavija Rigonata. Da li uopšte razumeš moju agoniju? Svake godine, svake godine suprug i ja slavimo rođendane u Beogradu. Slavili smo ih. Bilo bi mi drago da mogu da kažem, ako mogu da verujem, ljudi, vidimo se sledeće godine. Ne mogu. Ne verujem u to.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
