2
Glumica Vjera Mujović u velikoj ispovesti podelila je svoju životnu priču.
Vjera Mujović otkrila je nepoznate detalje iz privatnog života, pa progovorila o detinjstvu, operacijama, priznala je kako je podnela smrt dragih ljudi kao i razvod od nemačkog lekara, Štefana Prajsa.
PROČITAJTE JOŠ:
„Rođena sam u Beogradu. Detinjstvo sam provela u Podgorici, tačnije Titogradu. Bila sam ćutljivo dete u najranijem detinjstvu. Maltretirali su me stariji rođaci kojima sam bila poveravana na čuvanje. Moji roditelji su mnogo radili. Oboje su bili lekari, pedijatri. Moja majka je iz Skadarlije došla u Crnu Goru. I deda je bio rođen u Beogradu, baš u Skadarliji. Moj pradeda Miloš Mandić se oženio Marijom, Dalmatinkom, i došli su iz Like u Beograd. Deda Bata Mandić bio je pola veka majstor svetla u Narodnom pozorištu. Do kraja života deklarisali su se kao Ličani. Moji Mandići su bliski rođaci s Teslinom majkom Georginom, to jest Đukom. Baka Persida Petrović bila je modistkinja, pravila je šešire. Moja majka Ljiljana trebalo je da studira slikarstvo, bila je izuzetno talentovana za to. Zbog jedne neljubazne lekarke, na maturi Prve muške gimnazije, rešila je da studira medicinu. Uvek je bila dosledna svojim zavetima, pa je posle pedijatrije postala psihoterapeut i bavila se dečjim dušama i mukama odrastanja. Moj otac Trifun je bio gorštak, rođen u brdima, u Lijevoj Rijeci, pešačio je do škole i nazad devet kilometara. Lečio je najteže bolesti kod dece. Bio je najskromniji čovek koga sam srela u životu“, prisetila se svog detinjstva glumica koja je potom progovorila o selidbama:
„U detinjstvu sam najviše volela šetnje sa ocem. Selili smo se 13 puta i te šetnje su bile najveća konstanta i mir. Viseći most nad rekom Moračom koji se’trese’ i neće da padne – dopadale su mi se te vibracije. A onda mi je majka ispričala kako se prethodni most jednog jutra srušio. Često sam tu strahotu zamišljala pred spavanje… Bila sam naizgled vaspitana. Ali mnogo sam psovala – u sebi. Mislila sam kako su odrasli blesavi, jer ne umeju da otkriju koliko sam, u stvari, bezobrazna… Majka je trenirala spartanstvo, tako da me je oblačila kao siroče, do te mere da su se zgražavali. Stalno sam nosila nešto zakrpljeno. Čak je i učiteljica molila moju majku da me lepše oblači. Ja toga, srećom, nisam bila svesna. A pre nego što sam krenula u školu, šišali su me do glave nekoliko puta – jednom zbog vaški, jednom zbog praktičnosti.“
„Kad sad ovo ovako nabrajam, moram priznati da sam se umorila – od sebe. Kao da sam neka dosadna štreberka. Ali ovde nisu doživljaji s putovanja, ludovanja, slavlja, suze, 12 operacija, zaljubljivanja, sreća, razočaranja, uzleti… Prijatelji, smejanje, kukanje, sumnje, radosti… Često se osećam kao da sam živela tako zgusnuto da je to nekad bilo teško gledati, a kamoli meni – izdržati. Ja jesam fatalistkinja i ekstremistkinja, ali – mnogo je. Imam potrebu malo da predahnem i zastanem. Ali život ne da, ne dozvoljava“, rekla je Vjera, koja je tokom poslednjih godina ostala je bez velikog broja značajnih ljudi, što je ostavilo veliki trag na nju:
„Smrt je nešto s čime sam se neposredno suočila poslednjih nekoliko godina. Otišli su stari glumci – Milena i Dragan, divni mladi glumci – Marinko Madžgalj, Glogovac… Otišao je moj profesor Bajčetić. A onda je došla korona. Ostala sam bez tetke, a kasnije i bez roditelja. Odlazak roditelja u kratkom periodu zaista je najveća tuga u mom životu. Kad je otišla moja tetka, završilo se moje detinjstvo. To nekome može da izgleda suludo, nezrelo, u ovim godinama kraj detinjstva, ali zaista je bilo tako. Ja sam razabirala njene stvari, krštenice mog dede, babe, prababe… To je bio stan u koji sam dolazila za vreme raspusta iz Crne Gore, u kome sam provela svoje studentske dane, svoju mladost.. Na kraju, najvrednije tetkino stalo je u jednu kutiju. Kao ona kutija od cipela u kojoj su ostale sve nečije fotografije, koju pominje Momo Kapor. Ili rečenica Marine Cvetajeve koja me rasplače: „Život i smrt u fusnoti.“ Kao velika glupača, mislila sam da će moji roditelji otići u snu. I da je to daleko. Nisam mislila o bolu, o nedostajanju, o suzama, o praznini, o ljudima koji su ih voleli i koji će me stalno podsećati na njih i njihova dela. O znakovima koji dolaze od njih. Njihov odlazak je moja najveća životna tuga“, ispričala je glumica za Kurir, pa je otkrila gde pronalazi sreću:
„Sreća je u trenucima, dolazi na mahove, treba je čuvati u depoima srca i duše. Bajka mog braka sa Štefanom, koja je počela i krunisana na nebu, završila se u nekim oblacima nejasnog oblika. Raspolućenost, rastrzanost… Presudile su daljine. Svaki, pa i moj ekstremizam i fatalizam mogu ograničeno da traju, moraju da dobiju meru i uzemljenje. Ipak, razvod je bio u drugom planu u odnosu na smrt mojih roditelja. Plačem. Kad god se rasplačem, mislim na moju majku, koja bi se ljutila na moje suze. Nije se uopšte plašila smrti, negodovala je kad sam ja bila tužna zbog njene bolesti. Kad je odbila terapiju, rekla je: ‘Živela sam punim životom, kako sam htela! Toliko godina svega, pa dosta je. A tamo, imam druge planove.’ Konačno, ona je ‘videla’ Miloša, moju novu ljubav, pre mene. Sad se osmehujem i brišem suze. A mama i tata me gledaju s mog radnog stola.“
BONUS VIDEO: Srpska glumica dobila ulogu u holivudskom hororu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
