0
Neda Ukraden napunila je zagrebačku Arenu i priredila veče za pamćenje. Karte su planule danima unapred, a publika je od prve do poslednje pesme pevala horski, pozdravljajući svaki Nedin hit ovacijama.
Pevačica, koja iza sebe ima višedecenijsku karijeru, koncert je koncipirala kao niz pažljivo osmišljenih segmenata, a za svaki je pripremila poseban autfit i scenski momenat. Na set-listi su se nizali klasici: „Da se nađemo na pola puta“, „Zora je“… Svaka melodija bila je pozdravljena gromoglasno, kao potvrda da pesme koje su obeležile generacije i danas imaju moć da okupe, dirnu i podignu čitavu Arenu na noge.
PROČITAJTE JOŠ:
Do Zagreba je krenula u pratnji porodice – ćerke Jelene, zeta Pece i unuka Aleksandre, Nede i Dušana – onih koji su, kako često ističe, „centar njenog sveta“. Upravo su oni u publici sa ponosom posmatrali kako Neda, neumorna i razigrana, menja ritmove, raspoloženja i stilove, ostajući verna onome po čemu je publika prepoznaje već decenijama: snažnom glasu, neposrednosti i onoj specifičnoj mešavini topline i energije. Koncert je okončan ovacijama, a brojni fanovi su posle nastupa isticali da je Neda još jednom potvrdila zbog čega je smatraju jednom od najvećih muzičkih zvezda regiona.
Ako je jedna pesma postala njena lična karta, onda je to „Zora je“. Nastala 1985. godine, kompozicija Đorđa Novkovića na tekst Marine Tucaković nosila je prvobitno radne naslove koji su, kako je vreme pokazalo, emotivno bili previše blizu Nedinom tadašnjem životu.
„Pesmu mi je napisao pokojni Đorđe Novković i nas dvoje smo se nekoliko puta posvađali oko samog naslova pesme. Prvo smo je nazvali ‘Jovane, zora je’, pa ‘Milane, zora je’. Poslednja i konačna verzija je ‘Zora je’. Na kraju sam pozvala Marinu Tucaković koja je napisala samo jedan stih, a to je: ‘Suza je iz oka kanula’. Njoj je taj stih doneo više od 100 hiljada evra“, ispričala je Neda svojevremeno.
Nedin privatni život oduvek je intrigirao javnost, barem onoliko koliko su intrigirale i njene ploče i koncerti. Ćerku Jelenu dobila je u braku sa rediteljem Milanom Bilbijom, sa kojim je bila 10 godina. Upoznali su se dok je Neda imala 18, a on bio 14 godina stariji – Na mreži X se svojevremeno pojavila njihova zajednička fotografija iz mlađih dana, sa ćerkom Jelenom u naručju. Milan je preminuo 2013. godine; Neda je tada istakla da nije došla na sahranu jer je morala da čuva unuke.
Na pitanje da li bi ponovo stala na ludi kamen, bila je otvorena i sebi svojstveno direktna:
„Da nemam ovu pamet, mogla bih. Ali kažem, probala sam, videla sam, nije mi išlo, shvatila sam negde da ja nemam tu šta da tražim, da ću biti nesrećna. U početku su svi puni razumevanja, svi nas zavole zbog toga jer smo intrigantne, sa ekrana, fine, zgodne, atraktivne, erotične, neurotične. I onda kreće stvarnost i razotkrivanje, pa se počinju dešavati drame, koliko si spreman, pažljiv, taktičan, odgovoran, savestan i koliko si prijatelj, toliko veza funkcioniše. Ukoliko to krene u sujetu, dokazivanje, onda ne fukcioniše. Reč je o tome da li imaš saveznika, prijatelja, partnera, ili imaš nekog kome se ti dokazuješ. Klasični sudija za prekršaje koji te saslušava“.
U autobiografiji „Zora je svanula“ otvoreno je pisala o vezi sa istaknutim hirurgom Momom Jakovljevićem, koji se u to vreme bavio i manekenstvom:
„Mog zgodnog, šarmatnog Beograđanina upoznala sam na muzičko-modnoj fešti u Makedoniji, gde smo oboje nastupili, on kao maneken, ja kao pevačica. Bili smo skoro istih godina, s propalim brakovima iza sebe. Osim što je bio uspešan maneken, završio je medicinu i radio kao lekar. Stanovao je s roditeljima i mlađim bratom u jednoj lepoj staroj zgradi u poznatoj dorćolskoj ulici“, piše Neda. Veza je postala ozbiljna 1987. godine: „Veza nam je ušla u ozbiljnu fazu 1987. godine, kada sam se prijavila kod njega, na njegovu kućnu adresu, i postala Beograđanka. Kao par smo svima zapali za oko, pa smo slušali razne priče. Mnogi su radili na tome da nas rastave“. Ipak, uprkos privrženosti i podršci, život je umešao prste. „Bili smo zreli, slobodni i zaljubljeni. Obožavala sam da budem ne samo pevačica nego i njegova ‘obična’ devojka, da s njegovom mamom idem na pijacu, da spremam ručak, neke moje specijalitete, što je nju posebno oduševljavalo. Jedino zbog čega sam tugovala je to što moja ćerka nije bila sa mnom u Beogradu.“ Kada je Jelenino školovanje iskrslo kao pitanje odluke, prevagnula je majčinska odgovornost: „Dobro sam znala da preseljenje, promena sredine, škole, jezika, život bez bake, dede, oca, familije, nije opcija na koju će moja ćerka pristati. U jedno sam bila sigurna – nisam želela da ona zbog mene i moje odluke pati. Zato sam odabrala da ja patim. I patila sam, dugo, dugo.“
Ćerka Jelena, danas uspešan direktor marketinga i preduzetnica, odlučila je da ne bude javna ličnost.
„Moja želja, kao svake normalne žene, pogotovo razvedene, je da vidi srećno dete, kako ima svoju porodicu“, rekla je Neda, a Jelena je jednom lepršavo i toplo opisala svakodnevicu u zajedničkom domu: „Sreća je da imamo veliki stan toliko da moramo da se dozivamo telefonima i da pišemo poruke jedni drugima, tako da mama uvek može da se izoluje i odmori. Međutim, ona to retko radi. Moja majka ima energiju kao niko, ima snagu zmaja na sceni, a kod kuće je nežna baka unucima“.
Neda je pre nekoliko godina kupila stan od 75 kvadrata u Zagrebu, uz dve garaže u istoj zgradi. Poznato je i da u Beogradu ima dve velike nekretnine na Banovom brdu, kao i stan u „Beogradu na vodi“ na ime ćerke Jelene. Na primorju, u Boki Kotorskoj, poseduje kuću od oko 150 kvadrata i apartmane koje izdaje, a u rodnom kraju, kod Imotskog, obnovila je porodičnu kuću i izgradila bazen, ulažući, kako je istakla, i srce i energiju u zemlju koja je njena prva adresa uspomena.
Posebnu pažnju privukla je luksuzna vila koju je Neda nedavno izgradila na placu pored rodne kuće, takođe u blizini Imotskog. Vila nije samo porodični kutak; dostupna je i turistima dubokog džepa. Oglašena je kao objekat sa pet spavaćih soba, privatnim parkingom, garažom, internetom, vrhunski opremljenim kuhinjama, dnevnim boravcima i terasama, kupatilima sa kadom ili tušem, kaminom, televizorima, ležaljkama, ljuljaškama, baštenskom kuhinjom sa roštiljem, malim igralištem, sobom za rekreaciju, satenskom posteljinom, grejanim bazenom, đakuzijem i velnes sobom sa saunom. Tu su i sitnice koje znače – mikrotalasna, aparat za kafu, mašina za veš – sve ono što odmor pretvara u udobno, bezbrižno vreme. Vila je na oko pola sata vožnje od plaža Makarske rivijere, a nadomak je i znamenito imotsko Modro jezero.
U knjizi „Zora je svanula“ Neda se vraća i na najteže stranice svoje biografije – na proleće 1992. godine, kada se, po povratku sa turneje u Švedskoj, neočekivano zatekla u Beogradu, nemoćna da doleti u Sarajevo jer avioni više nisu saobraćali. „Nisam ni slutila da će od tada moj život, kao i ta karta, neplanirano postati ‘one way ticket’“, piše, podsećajući da je njen novoopremljeni stan na Ciglanama ostao zaključan, kao i lokali i drugi prostori na koje više nije kročila. Između nagrade „najpopularnija Sarajka ’91“ i prevrata koji je usledio, stala je duboka lična drama. „Mržnja, ljubomora, zavist bili su, ipak, presudni u tim vremenima, a trebalo je i nekako opravdati pljačku i uništenje svih naših dobara“, zapisala je. U toj matrici, između seoba i nerazumevanja, nastala je i pesma „Sarajevo, Sarajevo gdje je moja raja“, snimljena sa grupom Regina 1993. godine – pesma koja je, kako kaže, postala kultna za mnoge koji su silom prilika otišli širom sveta.
Uprkos svemu, Neda se Sarajevu vraća kada god može:
„Kad god mogu rado svratim u Sarajevo. Imam, naravno, još dragih ljudi s kojima mogu popiti kafu. U kontaktu sam sa svojom generacijom maturanata Treće gimnazije u Sarajevu koju sam pohađala. Iako smo rasuti po svetu, čujemo se, vidimo se kad možemo i srećni smo što smo zadržali ljubav i poštovanje jedni prema drugima.“