Sergej Trifunović: Ne razmišljam da ponovo odem u Ameriku. Uspevam da živim u svojoj državi u kojoj sam ja predsednik i parlament. I svi građani su zadovoljni

Više od pola meseca u američkim bioskopima prikazuje se film "Gospodar Oluje". Ne bi ovo bila velika vest za srpske medije da iza ovog ostvarenja ne stoji uspešni holivudski biznismen i producent Neb Čupin, poreklom iz Dalmacije, a da scenario i režiju filma, koji je stvaran čitavih osam godina, ne potpisuju Zoran Lisinac, ko-reditelj i scenarista domaćeg hita "Toma", i Domagoj Mazuran, kojem je "Gospodar Oluje" debitantsko dugometražno ostvarenje. Takođe, jedan od izvršnih producenata filma je i naš Miroslav Mogorović.

Ujedno, ovo je prvi naslov u istoriji regionalnog filma koji se prikazuje u više od 300 bioskopa u SAD, a osim značajnih inostranih glumačkih imena, kakva su Džejms Kozmo (poznat po seriji "Igra prestola“), Kerolajn Gudal (koja je igrala u "Šindlerovoj listi"), ili Sara Sofia Busnina (pojavila se u "Dini"), zapažene role odigrali su glumci s ovih prostora - Goran Bogdan, Sergej Trifunović i Ivana Dudić..

Ova akciona naučno-fantastična avantura prati odvažno putovanje dvoje mladih buntovnika sa ostrva koji prkose sudbini. Odlučni da probiju zid večite Oluje, zakoračiće u zabranjeno i nepoznato, i razotkriti istinu o poreklu sveta - tajnu koju vekovima brižno skrivaju besmrtni gospodari Argosa, tajanstveni Osnivači.

"Gospodar Oluje" je važan i kao pokazatelj da region ima šta da ponudi svetu i na polju filmskog spektakla. Iako je jedno vreme živeo u SAD i oprobao se u tamošnjim produkcijama Sergeju Trifunoviću, rođenom 1972. u Mostaru, ovo je prvo ovakvo iskustvo.

Trifunović je jedan od naših najplodnijih glumaca, naročito na velikom platnu i televiziji. Na velikom platnu prvi put se pojavio 1995. u filmu Gorana Paskaljevića "Tuđa Amerika", a ređale su se potom role u ostvarenjima "Ubistvo s predumišljajem", "Stršljen", "Spasitelj", "Munje!", "Kad porastem biću kengur", "Karaula", "Srpski film", serijama "Crni Gruja", "Prvaci sveta", "Vreme zla", "Sablja"… Za glumačko umeće u teatru i na filmu ovenčan je priznanjima, kakva su Sterijina nagrada, Car Konstantin, Statueta Ćuran, Nagrada "Zoran Radmilović".

I uoči večerašnje, srpske premijere "Gospodara Oluje" u Mts dvorani Sergej Trifunović u razgovoru za Nova.rs priča o ovoj internacionalnoj koprodukciji, kao i još dva naslova u kojima igra a bili su ili su još uvek u bioskopskoj distribuciji u Srbiji, te nezavidnom položaju umetnika i kulture u nas...

Jedan ste od nekoliko regionalnih glumaca koji igra u novom filmu Zorana Lisinca i Domagoja Mazurana "Gospodar Oluje", prvoj holivudsko-srpskoj koprodukciji. Iako vam iskustvo u međunarodnim i američkim produkcijama nije strano, koliko je ovaj zadatak bio izazovan?

- Pa, iskreno, žao mi je što nije bio izazovniji. Znate, mi glumci smo velika deca sa doživotno zagarantovanim sindromom “Petra Pana”, tako da kad dođemo na te preskupa igrališta kao što su filmski setovi, očekujemo da se navozimo motora, aviona, glisera, pucamo iz svih oružja, a sad nam je CGI odeon to zadovoljstvo.

Iako je radio mnogo toga kao producent, scenarista i reditelj Lisinca ovdašnja publika najviše zna po hit filmu "Toma", dok je Mazuranu ovo dugometražni debi. Da li je, onda, rad s rediteljskim tandemom bio, možda, drugačiji?

- Tandemi su dobra stvar kada ljudi dele zajedničku viziju i strast, jer se onda večno nadopunjuju. I bilo je uživanje biti uvučen u njihovu opsesiju i gledati ta dva ludaka iz potpuno različitih univerzuma, jer vam nije jasno kako su se spojili.

Ova akciona naučno-fantastična avantura prikazuje se u nekoliko stotina američkih bioskopa od 13. marta. Koliko je to značajno, ne samo za vas i ostale glumce s ovih prostora koji igraju u filmu, već i našu kinematografiju?

- Značajno je, kako nije značajno...

Isticali ste često kako niste čovek koji ume i voli da čeka, te da radite sve što možete. No, koliko je teže u odnosu na vreme kada ste počinjali i možete li da radite danas u Srbiji?

- Neverovatno, ali što teža vremena, to više posla.

Najviše volite svoj posao. I ništa više ne biste voleli da radite - samo da snimate filmove i da se bavite pozorištem. U teatru vas, nažalost, sada nema, a nedavno smo mogli da vas vidimo u dva filma - "Karmadoni" i "Mačjem kriku". S obzirom na drastično umanjenje budžetskih izdvajanja za pozorišta i tome da tokom 2025. Filmski centar Srbije nije raspisao nijedan konkurs za sufinansiranje filmova, niti će ove godine, da li vam budućnost, u najmanju ruku, deluju neveselo?

- Deluje mi depresivno. Ne zaboravite da, posle toliko godina tradicije, nemamo FEST, BITEF, Filmske susrete u Nišu, EXIT...

Nadam se da će novi direktor Filmskog centra Srbije Jakov Petrović, uspeti da izdejstvuje novac da se konkurs ipak održi.

Dugo upozoravate da je kultura veoma bitna, a da oni koji su na vlasti to ne razumeju. Vide kulturu "kao nebitan segment na koji ne bi trebalo trošiti novac". Kako se onda oseća jedan umetnik u ovakvom društvu?

- Da se razumemo, ne bih da zvučim defetistički ili dekadentno, ali da li je situacija u kulturi ikada istinski bila drugačija? Prava kultura je borba za opstanak. Kultura nastaje uprkos vlastima a ne uz njihov patronat. Ovo je vreme u kome se čisti oružje.

Kada ste krajem prošle godine predstavljali film "Karmadona" Aleksandra Radivojevića primetili ste da naši bioskopi umiru "jer nam je dosadno da odemo u njih". Zašto se bioskopi više ne poimaju kao hramovi filma i treba li za to kriviti samo striming servise?

- Komoditet. Mrzi me. Ostaću gajbi, zvaću WOLT i skinuću sa "torenta". Moja supruga i ja se ceremonijalno spremamo za bioskop.

Mnogo je divnih, neispričanih priča, rekli ste jednom. Koje biste to priče voleli da iskažete bilo u teatru, na televiziji ili na filmu?

- Da mogu da ih ispričam, ne bih o njima poželeo da pravim film.

"Ne posedujem podatak da li Sergej doručkuje uranijum, ali nije tajna da žestokom energijom i dalje tutnji kroz geografiju, karijeru i život", zapisao je pre pet godina Peca Popović u predgovoru vaše knjige “Stovarište”. Razmišljate li o još jednoj knjizi?

- Trenutno ne.

Mislite li da će se jednoga dana ostvariti vaš davnašnji san da skočite s Mostarskog mosta?

- Nikada neću skupiti muda za takvo što.

Pre nekoliko godina istakli ste kako "u ovakvoj Srbiji nemate nameru da živite još dugo, niti da gajite decu". Srbija i njeni građani su, čini se, otad u još goroj situaciji. Šta vam se onda sada "vrzma" po glavi? Razmišljate li, možda, o ponovnom odlasku u SAD?

- Ne. Uspevam da živim u svojoj državi. U kojoj sam ja predsednik i parlament. I svi građani su zadovoljni.