"U tim trenucima sam doticala dno": Zorja je napisala muziku za pesmu kojom će se Hrvatska predstaviti na Evroviziji, a na početku karijere prošla je trnovit put

Zorja je publici postala poznata tokom takmičenja u Zvezdama Granda, a potom je i sama više puta učestvovala na Pesmi za Evroviziju, u želji da predstavlja Srbiju na Evroviziji.

Međutim, to joj do sada nije pošlo za rukom, ali će njen rad ipak biti predstavljen evrovizijskoj publici, budući da će Hrvatsku ove godine predstavljati grupa Lelek sa pesmom Andromeda, za koju je muziku pisala upravo Pajićeva.

Ko je Zorja Pajić?

Rođena je 5. septembra 1996. godine u Beogradu. Od malih nogu pokazivala je sklonost ka umetnosti – obožavala je glumu, pevanje, sviranje i ples. Još kao dete, pohađala je folklorne sekcije i nastupala u etno grupama, razvijajući svoj muzički talenat.

Svoju muzičku edukaciju započela je u Muzičkoj školi „Josif Marinković“, a potom je upisala i završila Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, odsek violina. Tokom studija pevala je i svirala violinu na ulicama Beograda i Novog Sada, gde je privukla pažnju medija i online portala, izvodeći etno pesme i klasične kompozicije. Novac zarađen ovim nastupima koristila je za školovanje. Posebno je postao viralan njen nastup na Jutjubu, kada je zajedno sa novinarom Aleksejem iz Sibira izvela pesmu „Oj, Kosovo, Kosovo“ i srpsku himnu „Bože Pravde“.

Pravo ime joj je Zorica, a za svoj umetnički pseudonim odabrala je Zorja (od Zora-Zarja), po slovenskoj boginji jutarnje svetlosti, rađanja i novih početaka.

Teški počeci

Pre nego što se prijavila za Zvezde Granda, Zorja je jedno vreme pevala na ulicama Novog Sada i Beograda.

"Sve je počelo, zapravo, kada sam bila mala. Mama i baka su me uvek terale da pevam. Prvo sam upisala klavir, pa sam odustala, pa sam upisala violinu. Bila sam tu negde u muzici, ali nisam osećala povezanost sa muzikom dok nisam izašla na ulicu. Sećam se, bio je 15. decembar 2015. i bilo je minus 10 napolju. Došla sam u situaciju gde je bilo pitanje da li ću ostati da studiram u Novom Sadu ili ću da se vratim kući i prekinem studije. Morala sam nešto da preduzmem sama. Ja svoje roditelje volim najviše na svetu, zahvalna sam im na svemu što su uradili za mene tokom celog mog života, ali prosto, ni oni nisu mogli bolje u tom momentu", ispričala je Zorja i istakla da je tada počela da peva u Knez Mihailovoj ulici:

"Imala sam veću tremu nego prvi put. Ne mogu da opišem kako sam se osećala. Stomak mi se stegne, grlo se stegne i samo sam se molila da me niko ne pita ništa. Kao da celu godinu pre toga nisam pevala i svirala bez ikakvog problema. Beograd je suroviji zato što ima više različitih ljudi. Novi Sad je za mene bio osnovna škola, a Beograd fakultet i to master. U Beogradu moraš da naučiš da se izboriš sa svačim".

Pevačica se suočavala sa brojnim neprijatnostima dok je zabavljala šetače u glavnim ulicama.

"U Novom Sadu sam imala neprijatnu situaciju samo jednom, a u Beogradu mnogo češće. Ljudi su, zapravo, najiskreniji na ulici. Uglavnom su to ljudi puni podrške, priđu da kažu neku lepu reč, ostave koji dinar nakon čega se osećaš prelepo i imaš veru u čovečanstvo. A onda su tu, uglavnom muškarci, koji se neprikladno ponašaju. Dešavalo se to da dođu da mi gledaju kutiju, da se prave kao da će da je uzmu, prilaze sa nekom namerom da urade nešto loše. Kako ja u tom momentu treba da sviram ili pevam sa nekom lepom emocijom i da prenosim neku dobru energiju?! Nije problem što oni mene u tom momentu poljuljaju, problem je što, kada oni odu, ja izgubim svu želju da to radim, a ljudi koji su do tada tu stajali me i dalje gledaju. Stvarno je mnogo teško izboriti se sa samim sobom u tom momentu. Prevazići to i vratiti se na onaj osećaj u kom si bio je preteško", istakla je Zorja, a onda šokirala detaljima:

"Dešavalo mi se da dođu da mi se deru u lice, da me dodiruju, da mi pljunu ispred kutije, da me psuju, a da ja ne radim ništa, samo pevam. Ceo dan je umeo da mi propadne zbog toga i da me navede da mislim da nešto nije u redu sa mnom. Zapravo je to razlog zbog kog umem da kažem da mi je na ulici bilo i najlepše i najružnije. Jer sam u tim ružnim momentima doticala dno, nisam videla poentu, počela sam da mrzim pevanje i sviranje. Kad god bi neko pomenuo ulicu ja bih se zgozila. Želela sam da pobegnem. Kada bi došlo vreme da treba da idem na ulicu hvatala bi me neka muka. Pre bih kopala nego otišla da pevam, a sa druge strane treba da prenosiš nešto lepo. A to je najgore od svega, kada dođem na ulicu treba da izbacim svoje emocije tu, ako sam ljuta ili tužna neće niko da me pogleda i obrati pažnju na mene. Onda sam na silu naučila da refleksujem tu neku dobru energiju. Sa jedne strane me je negde izvuklo iz tog depresivnog razdoblja to da nateram sebe da budem dobro. Ali, sa druge strane, postavljala sam sebi pitanje: 'Zašto sam morala da budem loše uopšte?' Kada se sada osvrnem na taj period, drago mi je što sam ga prošla, što sam videla koliko mogu biti nisko, jer znam gde mogu biti i znam gde nisam više. Onda cenim to sve što sada imam i uživam u svakom momentu. Shvatila sam da je život jedan i da zapravo nije važno šta drugi misle i šta žele, bitno je šta ti želiš i da to sebi ispuniš. Ako drugi žele da se raduju sa tobom to je predivno a ako ne žele i to je isto okej".