Svetla strana Srbije: Gastronomski putopisi Lepog Brke

Kako navodi sajt "Analiziraj.ba", Gladić je krenuo u ekspedicije po Srbiji, u svakoj epizodi obiđe neki grad ili selo, tamo nas upozna sa probranim lokalnim ugostiteljima, ali gastronomija je tek deo cele priče, dok se akcenat pomerio na kulturu, muzeje, istoriju mesta koja obilazi, priče o prirodi, razgovore s nekim zanimljivim ljudima i nesvakidašnje životne storije. Pokazalo se da se više može naučiti o Srbiji iz kulinarske emisije nego iz silnih informativnih i dokumentarnih programa.Skriveno blago VojvodineTako je, na primer, Gladić svratio do salaša “137” u Čeneju kod Novog Sada, gde mu je domaćin bio vlasnik salaša Aleksandar Samardžija iz Splita, poznatiji kao Splića. On je u mladosti stalno putovao i živeo širom sveta, u Španiji, Londonu, Firenci. Na kraju se splitski vagabundo skrasio u Novom Sadu, te u susedstvu otvorio mali restoran na salašu. Počeo je sa četiri stola, 16 stolica i jednim konobarom, da bi danas dogurao do smeštaja od 15 soba, ergele od 26 konja, terena za jahanje, igrališta za decu, boksova za lovačke pse. U mladosti je lutao po svetu, potom je bacio sidro u Panonskom moru, a onda je svet počeo da dolazi k njemu. Samardžija je ispričao koga je sve upoznao na svom salašu: Vima Vendersa, Najdžela Kenedija, koji je tu prespavao i svirao s lokalnim orkestrom u kafani, Tonija Parsonsa, Demi Mur, koja je tu spavala dve noći, bila je na jednoj velikoj svadbi… Usput nas je Samardžija upoznao i sa menijem restorana, koji se zasniva na blago modifikovanim lokalnim specijalitetima, ali je njegova životna priča pomalo zasenila ovaj gastronomski deo.U Novom Sadu, Gladić nas je upoznao sa vlasnikom picerije Napoli Centrale. To je Paolo Marcuci di Marino iz Napulja, simpatični Italijan koji se doselio u Vojvodinu, pošto mu je supruga iz Novog Sada, pa je otvorio restoran sa napolitanskim specijalitetima. U prestonici Vojvodine voditelj je obišao i Ustanovu za izradu tapiserija “Atelje 61” na Petrovaradinskoj tvrđavi. Kada je osnovan, 1961. godine, ovo je bio prvi atelje za izradu tapiserija kod nas, a danas je i jedini. Iz razgovora sa Teodorom Ž. Janković saznali smo ne samo da se u Ateljeu i dalje izrađuju tapiserije, što se moglo i videti – u pozadini su sve vreme uposlenice Ateljea mirno radile na svojim tapiserijama, već i da Atelje poseduje muzejsku zbirku sa preko 300 umetničkih dela. Među autorima tapiserija su i velika slikarska imena kao što su Stojan Ćelić, Sava Šumanović ili Milan Konjović, ali najveći deo nije izložen, pošto Atelje nema adekvatan izložbeni prostor. Možda će nadležni organi posle ove kulinarske emisije nešto preduzeti i učiniti dostupnim ovaj deo umetničkog nasleđa.Televizijski vremeplovU Novom Miloševu, selu između Novog Bečeja i Kikinde, Gladić je posetio Muzej tehnike “Žeravica”, koji ima otprilike 10.000 eksponata, od najstarijih modela traktora do mašina za pletenje užadi, parnih mašina, starih pisaćih mašina, vršalica za žito i još trista čuda. Tik pored Muzeja tehnike nalazi se Muzej Duška Popova, jugoslovenskog obaveštajca i trostrukog agenta koji je poslužio Janu Flemingu kao jedan od modela za lik Džejmsa Bonda.U Rumi je voditelj obišao Zavičajni muzej, gde ga je dočekala kustoskinja Branka Konjević, koja je ispričala zanimljivu priču o nastanku Rume polovinom XVIII veka, kad je habzburški baron Marko Pejačević odlučio da napravi novo sedište svog vlastelinstva u tom kraju, pa je tu napravio naselje, naselio Nemce iz raznih krajeva monarhije koji su uglavnom bili zanatlije, dok su paori bili mahom Srbi starosedeoci. Nemci su tu živeli sve do kraja Drugog svetskog rata, kada su iseljeni u masovnom izmeštanju folksdojčera, ali su u novoj zemlji osnovali društvo ljubitelja Rume, a izdavali su i časopis “Rumska špijunka”, koji se bavio događajima u bivšem zavičaju.Svašta se moglo saznati od Branke Konjević o životu u Habzburškoj monarhiji, na primer da su pravoslavni mogli slobodno da grade svoje crkve od čvrstog materijala, za razliku od Osmanskog carstva gde su pravoslavne crkve bile daščare. Postojao je jedan uslov – da pravoslavne crkve spolja izgledaju isto kao katoličke i da nemaju viši zvonik, dok je unutrašnji izgled, uključujući freske i ikonostas, rađen u skladu sa pravoslavnim kanonom.Od Stare planine do DunavaNekoliko epizoda “Domaćinskih priča” bilo je posvećeno Staroj planini, Gladić je obišao Knjaževac, Rsovce, Dojkince, Gostušu, Slavinju, upoznao nas sa prirodnim lepotama čudesne planine, sa vodopadima, šumama, izletištima, ali i sa nizom ljudi koji se u tim krajevima bave seoskim turizmom. Posetio je i drugi deo ove ogromne planine, onaj u blizini Pirota. Prvo je obišao Pirotsku tvrđavu, podignutu krajem XIV veka, koja je u dobrom stanju očuvana do danas. Potom je posetio Topli Do, selo na Staroj planini koje je poslednjih godina postalo poznato širom Srbije po odbrani reka od gradnje mini-hidroelektrana. Gladića je u selu dočekao jedan od branitelja reka Miljan Stojanović, pa su, ispod transparenta sa natpisom “Za reke do izginuća”, popričali o borbi protiv države i moćnih finansijera iz koje su meštani, svakoj verovatnoći uprkos, izašli kao pobednici, jer su bukvalno svojim telima branili ono što im je najvrednije. Zatim su obišli vodopade pomenutih reka za koje je bilo predviđeno da završe u metalnim cevima.Pre izgradnje đerdapske brane plovidba Dunavom kod Kladova bila je izuzetno opasna, pa su bili neophodni ljudi kao što je Dimitrije Soldatović, simpatični starac s kojim je Gladić napravio razgovor. Njegovo zvanje bilo je loc – sprovodnik brodova kroz tesnace i kanjone. Loc je morao da poznaje bukvalno svaki kamen na opasnoj deonici reke, takvih nezgodnih stena bilo je tačno 365. Soldatović se ovim poslom bavio od 1961. do 1970. godine, u vreme kada je bilo mnogo više rečnog saobraćaja nego danas. Posle toga postao je kapetan broda i plovio celim Dunavom, a nakon odlaska u penziju je ribario još deset godina. “Nisam mogao bez vode”, kaže kapetan Miša. I dodaje: “Lep je život na Dunavu, pogotovo dok si mlad i lep“. Ipak, nije sve idilično u životu na reci, o čemu je kapetan Miša Soldatović progovorio na kraju priče: “Kod grebena gore, iznad Milanovca, okretali smo se brodom, i kad je pao vučnik, mornar izvuk’o glavu kroz prozor, i vučnik kad se podizao – ode glava u vodu; on je ostao u kabini, a glava ode. Video sam i kidanje nogu, kidanje šake jednom Nemcu. Velika je odgovornost. Posle te grize savest, iako nisi kriv”.Otkud stvarnost na televizijiTeško je pobrojati najupečatljivije momente iz “Domaćinskih priča”, jer je prosto neverovatno šta sve može da stane u sat vremena televizijskog programa. Pomenimo samo još idilično selo teško izgovorljivog imena Vrmdža kod Sokobanje. Tu se masovno doseljavaju ljudi iz gradova čije profesije nisu vezane za mesto boravka, mogu da rade odakle god, pa su ovi digitalni nomadi pronašli mesto u koje mogu pobeći od gradske vreve i buke, i živeti malo zdravijim i mirnijim životom.Nenad Gladić, alias Lepi Brka, uspeo je da napravi pravi dragulj od emisije koja je posvećena kulinarstvu. “Domaćinske priče” kvalitet duguju ne samo Gladićevoj sposobnosti da pronađe zanimljive ljude već i tome što je on takoreći idealan sagovornik. Nenametljiv, samozatajan, iskreno zainteresovan za ono što mu sagovornici pričaju, otvoren za različite ljude i njihove životne priče, nikada ne ističe sebe u prvi plan, ume da sluša, uključuje se tek koliko da malo usmeri sagovornike u željenom pravcu i da ih podstakne da podele s publikom svoja iskustva. U moru dosadnih, monotonih emisija opterećenih ispraznim parapolitičkim sadržajima, senzacionalizmom, rijaliti estetikom – “Domaćinske priče” su pravo osveženje. Dok gleda ove gastronomske putopise, čoveku se nehotice otme spontana reakcija: Vidi, stvarnost. I to na televiziji. Ko bi se tome nadao?https://www.youtube.com/watch?v=RaMAGU7g9HYPratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.