Radio je kao stolar i pravio ormare Džordžu Lukasu, a danas je jedan od najplaćenijih glumaca: Filmska životna priča holivudske zvezde

Na binu ga je pozvao dugogodišnji prijatelj Vudi Harelson, koji je već u prvoj rečenici dao do znanja da će njegov govor biti sve, samo ne klasična ceremonijalna pohvala.

„Ovde sam da proslavimo jednog od najvećih glumaca svih vremena – Leonarda Dikaprija“, našalio se Harelson, pa nastavio u istom tonu: „Ti imaš više talenta u malom prstu nego što ja imam u malom prstu. Od svih glumaca na svetu, ti si jedan od njih. Svi u industriji te znaju“. Onda je, kao da želi da dodatno “spusti” atmosferu i učini je ljudskom, u šali rekao da ga je Ford pozvao tek nakon što je Helen Miren odbila, a Kamala Haris nije bila dostupna.

Podsetio je publiku da je Harison Ford jedna od onih retkih ličnosti koje u sebi nose više života nego što stane u jednu biografiju. „Harison je pravi renesansni čovek, čuveni glumac, uvaženi pilot i majstor drvodelja koji je sagradio svoj dom, a ja ne znam ni da koristim aparat za kafu. Postoji neopisiva energija koju donese svemu što radi i svakom trenutku na ekranu. A ovo je samo delić uvida u taj nezaboravni magnetizam.“

Ford je govor počeo zahvalno, ali i onako kako to umeju samo oni koji su dugo u poslu – bez patetike i bez glume. „Neverovatno sam zahvalan zbog ove vrste pažnje, ali ujedno i ponizno počastvovan. Nalazim se u sobi punoj glumaca koji su nominovani zbog svog neverovatnog rada“, rekao je. A onda je ubacio rečenicu koja je nasmejala salu: „E, pa, ja sam ovde da dobijem nagradu zato što sam živ. Malo je čudno dobiti nagradu za životno delo na pola moje karijere. Malo je rano, zar ne? Još uvek sam glumac koji ima posla.“

Priseto se, između ostalog, kako se oko 15 godina mučio sa dobijanjem uloga, vraćanjem stolarstvu i potom ponovo glumi, dok mu nisu pomogli Džordž Lukas i Stiven Spilberg. „Posao koji radim sa drugim glumcima je jedna od najvećih radosti mog života. Moja karijera izgrađena je na njihovom radu, kao i na radu scenarista, reditelja i svakog člana ekipe sa kojima sam ikada radio.“ Potom je rekao i ono što se ne čuje često na velikim ceremonijama – da je kroz saradnju sa svim tim ljudima zapravo otkrivao sebe i shvatio da glumci žive bezbroj života i da su zbog toga privilegovani.

„Uspeh u ovom poslu donosi određenu slobodu i odgovornost da se međusobno podržavamo. Da podignemo druge kad možemo, da držimo otvorena vrata sledećem izgubljenom klincu koji traži mesto kome bi pripadao. Ja sam zaista srećan tip, koji je pronašao svoje ljude, koji ima posao koji ga izaziva i koji još uvek to radi. To ne uzimam zdravo za gotovo.“

Harison Ford je 61. po redu dobitnik nagrade za životno delo, a prethodno je dobio i brojna druga glumačka priznanja u karijeri.

Ford je rođen 13. jula 1942. godine u Čikagu, kao prvi od dva sina fabričkog radnika Kristofera Forda i njegove supruge Doroti Nidelman. Uprkos očevom insistiranju da mu sinovi redovno idu u crkvu i poštuju Boga, oni su krenuli sasvim drugim stazama, a Harison Ford danas tvrdi da je indiferentan prema svim konfesijama.

U detinjstvu je bio povučen i skroman i zbog toga je teško sklapao prijateljstva, ali ga sredina uprkos tome nije odbacivala. Najviše zbog osećanja obaveze prema roditeljima – upisao engleski jezik i filozofiju na koledžu Ripon u Viskonsinu.

Studije su mu išle sporo i teško, „kao da guta riblje ulje“, kako je jednom objasnio. Ubrzo je nakupio toliko neopravdanih izostanaka da su ga izbacili s fakulteta. Kad je došlo vreme za diplomu, roditelji su presrećni zakupili restoran i počeli da pripremaju proslavu sinovljevog uspeha. Očajan zbog zablude u koju ih je doveo, ipak je skupio hrabrosti i saopštio im istinu, a onda se odmah nakon toga pokupio iz roditeljske kuće i počeo da traži posao.

Dostavljao je novine, konobarisao, održavao zelenilo u gradskom parku, radio na benzinskoj pumpi, a neko vreme čak je i kuvao na luksuznim brodovima.  A onda je, posle jednog neplanskog iskrcavanja, čuo da se traže statisti u pozorištu u Viskonsinu i odmah se prijavio. Među stotinak kandidata imao je čak i malu prednost, jer je kao student glumio u nekoliko predstava.

Ipak, stvari su prošle bolje nego što se nadao i dobio je još nekoliko angažmana. U Viskonsinu se zbližio i s pozorišnom sekretaricom Meri Markart, kojom se 1964. i oženio. Brak je bio impulsivan i pomalo nepromišljen, ali Ford nije zbog toga zažalio. Naprotiv, mnogo godina kasnije, kad je postao zvezda, priznao je da prvoj supruzi duguje najviše u životu.

Meri ga je, priznaje, nagovorila da se odvaži na neizvestan korak – selidbu u Los Anđeles. Ford ne krije da se u prvom trenutku skamenio od straha, ali i sam je bio svestan da njegove glumačke ambicije u Viskonsinu imaju slabe šanse. Spakovao je sve što su imali u mali polovni kombi i u oktobru 1965. otputovao u Kaliforniju.

U Holivudu je sreo desetine mladih ljudi koji su, kao i on, došli željni uspeha, i tek tada shvatio da put do slave nije jednostavan. Poslušavši savete onih koji su u odbijanju filmskih pragova imali više iskustva, prijavio se u program „Novi talenti“, preko kojeg je „Columbia Pictures“ regrutovala mlade glumce. Honorar je bio skroman – 150 dolara nedeljno – ali Forda je mnogo više frustriralo što je za taj novac svakoga dana dolazio u studio, sedeo i čekao.

Od tako malog iznosa nije se moglo živeti, tim pre što je par 1967. dobio sina Bendžamina, a 1969. i Vilarda. Nabavio je materijal i  osposobio prostor u garaži i počeo pravi nameštaj. Sudbina je htela da mu se to i isplati: kad je od poznanika čuo da brazilski muzičar Serhio Mendes želi od tri garaže da napravi tonski studio, povezao se s njim i dobio posao. Mendes je bio oduševljen, a Ford je ubrzo imao toliko narudžbina da je jedva stizao da predahne.

Najznačajnija mušterija, ispostaviće se, bio mu je reditelj i producent Džordž Lukas. Ford mu je napravio nekoliko ugradnih ormara, ali mnogo važnije je bilo to što je ostavio dobar utisak. Lukas mu je 1973. ponudio ulogu u filmu „Američki grafiti“ i omogućio mu još nekoliko angažmana. Tračak nade pojavio se i nakon manje uloge u filmu „Prisluškivanje“ Fransisa F. Kopole, 1974, a još više kad ga je 1977. Lukas opet angažovao – ovog puta za film „Ratovi zvezda“.

Kada je prihvatio ulogu Hana Sola, Ford nije ni slutio da će film postići ogroman uspeh, a on postati jedan od najtraženijih i najbolje plaćenih glumaca u Holivudu. Za „Ratove zvezda“ dobio je, za njega u tom trenutku, astronomskih 10.000 dolara. Već za sledeći nastavak potpisao je ugovor na 500.000 dolara.

Prema grubim procenama, filmovi u kojima je glumio zaradili su više od šest milijardi dolara, pa ne čudi što su mu producenti vrlo brzo odobravali astronomske honorare. Ipak, on nikada nije zvučao kao glumac koji je uživao u etiketi “heroja”. Naprotiv, s vremenom je otvoreno govorio o tome kako bira uloge i zašto ga “čisti” junaci ne zanimaju.

„Nikada me nije zanimalo da igram heroje. Zaista nikada nisam želeo da igram lik koji nema određeni nivo složenosti, što sam uvek pokušavao da unesem u ulogu, čak i kada je trebalo da likovi budu herojski. Mislim da je to mnogo interesantnije od igranja nekakvog neulepšanog heroja“, rekao je Ford, a upravo se ta filozofija vidi i u njegovim najpoznatijim likovima: Indijana Džouns u popularnoj franšizi i Han Solo u „Ratovima zvezda“.

Lista ostvarenja u kojima smo ga gledali pokazuje da je, bez obzira na megahit franšize, Ford uvek tražio prostor da bude i nešto drugo: „Apokalipsa danas“, „Istrebljivač“, „Svedok“, „Nedokazana krivica“, „Patriotske igre“, „Begunac“, „Predsednički avion“, „Šest dana, sedam noći“, „Duhovi prošlosti“...

Veliki uspeh i dugotrajna odsustvovanja iz porodice zbog obaveza na filmu uzdrmali su dotada skladan brak i on se 1979. raspao.

Ubrzo je na jednom snimanju upoznao je scenaristkinju Melisu Metison, s kojom je postao nerazdvojan. Par se ubrzo nastanio u Fordovoj novoj vili, kupljenoj 1982. godine, pošto se na njegov račun počeo slivati novac za filmove „Imperija uzvraća udarac“ i „Povratak Džedaja“. Ali Ford nakon neuspešnog braka nije žurio u drugi: venčali su se tek 1984, četiri godine nakon što su se upoznali. U braku su 1987. dobili sina Malkolma, a tri godine kasnije i kćerku Džordžiju.

Metison je, kao scenaristkinja, bila u svetu filma iznutra, i to u timu sa Stivenom Spilbergom. Upravo Spilberg je početkom osamdesetih tražio glavnog glumca za lik neustrašivog i šarmantnog pustolova Indijanu Džonsa, za film „Otimači izgubljenog kovčega“. Melisa je predložila da ulogu dobije Ford. Spilberg je poslušao – i nije zažalio. Ford je igrao Indijanu Džonsa u još tri filma i postigao neverovatan uspeh i popularnost, uz ogromnu finansijsku dobit. Uz milionske honorare, ugovorio je i procenat od zarade filma, što se pokazalo kao nepresušan izvor prihoda.

Da bi makar povremeno normalno živeo, 1985. je kupio veliko imanje u dolini Džekson Hol u Vajomingu, gde bi se povlačio kad god je mogao. Daleko od glamura, mogao je da radi u stolarskoj radionici, da uveče sedi na terasi, a preko dana jaše. Vremenom je sebi priuštio i ono što je dugo želeo – naučio je da leti.

Ni zrelije godine mu nisu donele samo mir. Kada se činilo da je život stabilan, Melisa Metison je izjavila da „ne želi više da bude u braku sa samom sobom jer njega nikad nema“ i 2001. podnela tužbu za razvod. Postupak je trajao tri godine i proglašen je jednim od najskupljih holivudskih razvoda. Metison je vansudskom nagodbom dobila 90 miliona dolara i nepoznati procenat zarade od svih Fordovih filmova koje će ostvariti do punoletstva dece.

U isto vreme, život mu je donosio novu ljubav. Na dodeli Zlatnih globusa 2002. godine Ford se upoznao s 22 godine mlađom glumicom Kalistom Flokhart. Posle osam godina zajedničkog života venčali su se 18. juna 2010. u Novom Meksiku i danas su u skladnom braku.