Muž Marije Mikić sada je biznismen, a karijeru je počeo kao vozač Slavice Đukić Dejanović i aktivista SPS: Evo šta je sve tražio od partije i kakve su mu bile zasluge

O Mariji Mikić se ranije pisalo i zbog odnosa sa suprugom Jovanom Pantićem. Njih dvoje važe za par koji iskazuju ljubav jedno prema drugom na gotovo svakom koraku, što je nekima simpatično, dok drugi to tumače kao preterano pokazivanje emocija.

Jovan Pantić je biznismen, a posao sa čarapama mu je, kako je Marija otkrila u emisiji "Ispovest" - dečački san.

„Kad mi je pričao o tome, pitala sam ga da li je normalan da će neko to da kupuje od eko materijala koje se ne šiju nego heklaju. Međutim, uspelo je, ljudi su prepoznali kvalitet. Od pilota do poslovnih ljudi do svakakvih političara. Ne pitaj me koji broj nosi predsednik (smeh). Prošle godine mnogi su došli na ideju da dođu kod nas, prepoznaš kad ti neko iz Vlade dođe u radnju. Kupovali su čarape za predsednika, ne moraju ni da mi kažu, znam da nosi broj 47. Stvarno se izdvojila klijentela kojoj je to bitno, i ja sam počela da gledam ko nosi kakve čarape, nije mi to pre bilo bitno“, ispričala je Mikićeva tada.

Manje je poznato da je Marijin suprug Jovan Pantić nekadašnji član SPS-a, kao i da je radio kao vozač Slavice Đukić Dejanović. On je upravljao vozilom kad se desila nesreća kod Grdeličke klisure kada je ministarka povređena.

Ipak, kasnije je sa javnošću podelio svoju ogorčenost Socijalističkom partiju jer, kako je istakao u pismu upućenom partijskim funkcionerima, njegova porodica jedva sastavlja kraj s krajem.

"Ja sam onaj koji zamalo nije ubio Slavicu i sebe, a opet sam ostao da radim zato što možda vredim nečemu i što je ta žena prepoznala", napisao je Pantić 2018. godine.

Dugogodišnji član SPS bio je tada kivan na pojedince u svojoj partiji koji su mu zamerali što je tražio da mu se tadašnja supruga Ivana (koja je u tom trenutku bila trudna) i koja radi u Glavnom odboru SPS, prijavi na minimalac kako bi nekako mogli da sastave kraj s krajem u narednom periodu.

Prema njegovim tadašnjim rečima, 10.000-15.000 dinara više mesečno značilo bi im mnogo, a njega je najviše zabolelo što su mu neki socijalisti davali komentare poput: "Ko je on da za njega neko urgira."

"Ja sam onaj dečko što muca, što svi kažu da je lud, a dobar. Žena mi je trudna po drugi put, ulazi u sedmu nedelju. Jako smo srećni. U partiji sam evo sada će osma godina. Partija i vi kao ljudi dali ste mi puno, od posla do sigurnosti, zahvaljujući vama živim. Moja žena Ivana radi u Glavnom odboru i ima ugovor od 19.700 dinara. Treba da ide na trudničko i porodiljsko kasnije i primaće samo 19.000 dinara, možda i manje. Neki ljudi u računovodstvu i pravnoj službi neće da joj naprave ugovor makar na minimalac. Država bi plaćala, a partija ne bi bila oštećena", napisao je tada.

Osvrnuo se i na prozivke da je mnogo "digao nos" kad tako nešto zahteva.

"E da vam kažem ko sam ja. Ja sam onaj što je bilborde kačio po gradu, onaj kome su pretili i dolazili mu na kuću zbog partije, dok su ti što pitaju šta sam ja uradio za partiju sedeli kući. Onaj što ide od kuće do kuće i nosi ljudima voće, meso, upaljače i ide na bolovanje zbog žuljeva koji su prokrvarili. Onaj koji skupi 350 ljudi u kafiću, a nijedan nije član partije, a sutradan mi se javi njih 321 i kaže da je glasalo za SPS samo zbog mene ludaka."

"Ja sam onaj koji vozi kada treba za 32 minuta do Novog Sada iz partije u partiju u Beograd. Ja sam onaj što je radio u Areni sa obe slomljene ruke, koje su cele bile u gipsu, ja sam onaj koga zovu sutra i kažu: "Lutkice, zbog tebe smo glasali za ove tvoje." Ja sam onaj što ništa uzeo nije iz te porodice, a sude mi oni koji su odneli šta su mogli da ponesu, čak i klavir na revers, ti ljudi odlučuju i sude o meni šta sam ja i ko sam ja", nastavio je tom prilikom.

Ovo, napomenuo je tada, nije nikakvo jadanje niti bilo šta, već tužna priča u kojoj se nalazi njegova porodica.

"Nama 10.000-15.000 znači puno. I ako posle ovog i bude tog novca, moja žena neće uzeti. Boli me samo jedno, što neki ljudi koji odlučuju nešto, a to ste vi kojima pišem, ne vide nepravdu", završio je tada pismo Pantić, uz napomenu da je umalo poginuo u saobraćajnoj nesreći prošle godine vozeći ministarku, a da mu ni za to niko nije odao priznanje.