ISPOVEST Ovo je priča jedine srpske pevačice koja se takmičila u Survivor-u, Zvezdama Granda i X faktoru

Njena priča počela je mnogo ranije – još kao tinejdžerka pojavila se u muzičkom takmičenju „X Faktor“, u vreme kada je paralelno gradila ozbiljnu sportsku karijeru. Karate je trenirala čak 15 godina i tokom tog perioda osvajala brojne balkanske i evropske medalje. Nakon sportskih uspeha Varja je završila Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, ali je ljubav prema muzici ipak prevagnula.

Kasnije se oprobala i u najgledanijem muzičkom takmičenju na Balkanu „Zvezde Granda“, a nakon toga bila je i član orkestra emisije „Nikad nije kasno“, koji je pratio takmičare tokom nastupa, a potom je prihvatila i izazov učešća u „Survivor-u“.

U velikom intervjuu za „Ispovest“ Varja je govorila o manje poznatim detaljima iz svog života – od zdravstvenih problema i nedavne operacije cisti, do planova za venčanje koje, kako otkriva, planira krajem ove godine.

Kako je počela tvoja muzička priča? Znamo te iz “Zvezda Granda”, iz orkestra “Nikad nije kasno”…

“U orkestru 'Nikad nije kasno' sam pevala dve godine i žao mi je što više ne pevam tamo. Lep je bio taj format, bilo mi je na početku žao kada sam posle Survivor-a prestala da radim u orkestru, ali smatram da je skroz okej i da druge ljudi dobiju šansu da se oprobaju u pratećim vokalima, to je stvarno dobro iskustvo i mislim da pevač koji zna da peva i prateće vokale je mnogo bolji pevač nego onaj koji ne ume da ih peva.”

Pričaćemo o tome detaljno, ali krenimo od početka. Kako si počela da se baviš muzikom? Tvoja majka je profesorka klavira?

“Jeste, moja sestra je violinistkinja i nekako s pet godina moja mama je odmah, brže-bolje, požurila da me da u muzičku školu. Tamo su rekli da sam kao apsolutni sluhista i to me je služilo do srednje škole. Ja sam i srednju muzičku završila, doduše horno – instrument. I kasnije sam totalno batalila muziku u smislu prestala sam da se bavim njome. U srednjoj školi smo imali jedan bendić, svirali smo u dvorištu škole i tako kad je trebalo za Dan škole i tako dalje, ali ništa ozbiljno. Tek na fakultetu me je jedan pop-rok bend pozvao da budem njihov član. Možda sam bila treća godina i rekla sam kao hajde i tu sam krenula malo da zarađujem. I došla je korona i bile su online prijave za ‘Zvezde Granda’, što mi je sad moram da kažem jako žao zato što ja nikad nisam htela da odem na onu audiciju da čekam tamo 300 godina, ali možda bi me Saša Popović poslušao lično, možda bih ostavila bolji utisak, to sad razmišljam, eto, to mi je jedino žao. Ali bile su te online prijave, ja sam tad i dalje pevala isključivo pop muziku, ‘Dani su bez broja’ je bio moj vrhunac narodnjaka i naravno prijavila sam tu pesmu i prošla sam tad kod Miligrama, on je tad tek došao, to su se neke ispreplitale sezone.”

On ti je bio mentor?

“Jeste, on je tad dobio tek neku ulogu u ‘Zvezdama Granda’ i izabrao je nas par da se mi borimo sa tim već postojećim. I to je stvarno bio šou, mislim, prvi put na toj sceni. Ja sam mislila to na televiziji izgleda kao da je ogroman studio, a oni su bili ovako ispred mene. I pritom izabrala sam i pesmu Marije Šerifović, to je ono minus-minus.”

Stvarno nisi pratila "Zvezde Granda"?

“Nisam, nisam. Nego sam videla da su malo krenuli pop pevači, pa sam bila u fazonu: 'ajde, mogla bih da se oprobam. Jer ja sam bila nekada davno u 'X faktoru' i svideo mi se koncept tog takmičenja i danas-sutra kad bi bio 'The Voice' ili tako nešto, ja to volim i odrasla sam na tome. Odgledala sam svaki mogući američki, britanski, australijski 'X-faktor', 'The Voice' i onda kad sam shvatila da u našoj državi nema baš toliko izbora, bila sam kao: ok, 'ajde da probamo ‘Zvezde Granda’. I eto, desilo se i kasnije nikad nisam pomislila da bih se možda vratila ponovo.”

Da li je u toj sezoni 'X faktora' bio neko poznat?

"Te godine je pobedio Danijel Kajmakoski. Ne znam ko je još tu bio, možda Aleksa Perović... Ja sam imala 15 godina."

Ti si u tom periodu trenirala karate?

“Ja sam trenirala karate od 5. godine. Moja mama me taj dan odvela i na karate i u muzičku školu i ja sam krenula sve od te 5. godine i karateom sam se bavila 15 godina. U stvari malo više – znači do 21. godine.”

I jesi postigla neke uspehe, imaš neke medalje kod kuće? Kako se sećaš tog vremena, bila si dete, tinejdžer...

“Jako mi je bilo lepo i karate me je onako naučio i nekoj disciplini i poštovanju pre svega. I mislim da je karate u meni ostavio tu crtu da sad ne dam ljudima na veselju da se svakako ponašaju prema meni, da imam neki odbrambeni stav. Ništa me ne pogađa u tom smislu i veoma sam sigurna u sebi da bih mogla da odreagujem kada bi bilo potrebe.”

Kako bi odreagovala? Koji bi potez iz karatea iskoristila?

“Pa ne znam, meni je uvek desna ruka bila jača i to mi je bila specijalka – taj 'gyaku zuki' u glavu. Potrudila bih se naravno da se to ne desi, ali kad bi neko krenuo, morala bih da reagujem.”

Jesu li se dešavale neke neprijatne situacije? Pijani gosti, drogirani?

“Pijanih gostiju uvek ima, uvek mora na veselju biti jedan lik koji mora da pokvari tu atmosferu, jer on je najbitniji. Ali stvarno umemo da se nosimo sa tim i nije bilo nekih ultraneprijatnih situacija. Mislim, mi smo nekako kao bend ograničeni najviše da radimo u Beogradu i tu je okolina Beograda, tako da smatram da i dalje ima dosta kulturnih ljudi u Beogradu, pa se ne dešavaju takve stvari.”

Kada odeš malo dalje, vidiš šta ljudi rade i na šta su navikli...

“Tako je, tako je. Tako da, eto, umem da se postavim i karate je ostavio tu crtu u meni. Ja sam nastupala za reprezentaciju. Nisam sad bila svetski šampion, ali imala sam te balkanske, evropske medalje. I onako – lepo druženje. Doduše i to je bilo dosta stresno. Opet se boriš ceo život za mesto sa nekim drugim ljudima. Svako ima to neko svoje nebo u kom se bori. Mislim, nebitno da li je to muzika, da li je to sport. Uvek moraš da se boriš i da si tu i da si prisutan. Tako da kad sam krenula na fakultet, pošto sam završila Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, ja sam tad shvatila da ne želim više da se bavim karateom kao karateom. I završila sam taj fakultet, radila sam čak i neke poslove u struci – držala sam plivanje za decu od tri godine pa do nekog starijeg školskog uzrasta. I držala sam treninge deci sa određenim smetnjama u razvoju u jednom fitnes centru i uz to sam i pevala i menadžerisala neke kafiće.”

Čekaj, menadžerisala si u kafićima?

“Da, radila sam milion poslova. I onda kad je to narušilo malo moje zdravlje, shvatila sam da ipak moram da izaberem jednu stvar kojom ću se baviti i tad sam zvanično izabrala da to bude muzika. Znači dokle god mogu da guram – to će biti muzika i ništa pored toga.J er sam umela da budem po 10 sati u bazenu sa decom. I onda u kafiću radim, pa uveče odem da pevam. Stvarno previše posla, a ja sam nekako sebe volela da okupiram, ja sam taj radoholik – samo da radim, da privređujem, Jarac sam u horoskopu. I eto, onda sam izabrala samo muziku i dan-danas radim isključivo muziku.”

Šta je bilo sa zdravljem?

“Imala sam ciste na jajnicima, to je tad počelo – znači 2022. godine i evo sada u januaru sam imala operaciju i bilo je baš onako gadno. Mislim, to je tad krenulo, ali eto, razvilo se u tako brzo. Desio se i taj Survivor. Ja mislim da posle njega su moji hormoni znatno... Mislim svi koji gledaju znaju kakvi su tamo uslovi, meni se sve totalno preokrenulo, podivljalo i dovelo do toga da sam imala tri ciste koje su veličine pomorandže i one su u januaru odstranjene i sad čekam neku terapiju...”

Kako si podnela tu operaciju?

“Pa iskreno, kad me neko pita, ja kažem ocena 8 od 10, samo zato što sam se operisala. Imala sam mnogo dobre cimerke u sobi i bilo nam je baš super, ja sam tako zadavala neke igrice da nam samo ne bude dosadno. A intervencija ko intervencija – ja sam se laparoskopski operisala, oporavak je mnogo lakši nego operacija koja je klasična. I ja sam već posle trećeg, četvrtog dana i hodala normalno i sve to.”

Ožiljak ostaje?

“Ostala su mi tri mala ožiljka, ali kao da sam se posekla, ništa strašno. Tako da uspeli su sve laparoskopski da mi reše i sad čekamo šta dalje. I kad sam se operisala, par dana nakon toga me je i dečko zaprosio, pa verovatno nisam ni razmišljala o tome toliko – izabrao je pravi trenutak. Tako da, eto.”

Kako te zaprosio?

“Ma kod kuće, ono klasično. Nije odmah posle operacije, prošao je možda taj jedan dan, pošto taj prvi dan posle laparoskopije je težak jer da bi se tako operisao moraju nekim gasovima da te napune i onda taj prvi dan imaš osećaj kao da ti se vraćaju kosti celog tela, jer te to tako pritiska. Taj prvi dan je iskulirao, nije hteo baš taj prvi dan jer sam bila katastrofa. I dva-tri dana kasnije kad smo došli kući, čekalo me je neko cveće i onda smo došli tu u sobu, on me je zaprosio i ja reko: ‘Hvala Bogu, napokon’.”

Vi živite zajedno?

“Da, živimo već skoro dve godine zajedno. Zakazali smo svadbu za kraj ove godine jer ja moram sad da gledam kad imam termine da se udam. Pa, mislim, zvuči smešno, ali nama su svi ti udarni lepi meseci – maj, jun, septembar, oktobar – meni je to sve zauzeto. Tako da će biti jedan datumu u novembru."

Je l’ se pripremaš? Je l’ si već izabrala venčanicu?

“Pa, iskreno nisam, zato što i on i ja čekamo da smršamo. Pa, ćemo onda tad da vidimo šta i kako. Prošle godine je bio sajam venčanja, pa sam ja išla s nekim salonom da ih promovišem, tako da sam već probala, videla otprilike kako mi šta stoji od modela, pa ono, lagano, stvarno nigde ne žurim. Znam da žene odmah krenu sa svime – dekoracija, torte, ovo-ono, ali ja toliko radim i vidim kako ide protokol i vidim koliko se i mladenci nerviraju previše zbog nebitnih stvari i onda sam valjda te neke glavne stvari: crkva, matičar, restoran, muzika odmah završila, a posle toga za sitnice ima vremena.”

“Nikad nije kasno” je došao nakon “Zvezda Granda”, kako je došlo do toga i da li si poznavala Žiku Jakšića ranije?

“Nisam. Ja sam radila u jednom lokalu na Zvezdari, nas par devojaka, akustiku smo radile. Žika je tada tražio devojke koje bi pevale prateće vokale, pa je dobio preporuku i mi smo otišle na probu da se upoznamo jer smo znali da će biti novi orkestar od te sezone. I eto, krenula sam, bilo je sve okej. I to mi je stvarno u jako lepom sećanju jer meni se pre svega format takmičenja jako sviđa, jer nema puno takmičara, svi imaju neku svoju životnu priču, ti se nekako i povežeš sa njima i ostaneš i u kontaktu i baš mi je to bilo onako lepo. Pritom snaći se – veliki orkestar, šta ćeš da pevaš, kako ćeš da pevaš, spremanje tih pesama i ‘Nikad nije kasno’ mi je baš pomogao sa repertoarom. Tamo se izvode često one baš stare pesme koje - da li bih sad čula nekad i preslušala, ne ovako nekad na veselju kad se nađe da neko traži, ja u fazonu : da, da, da.”

Šta ti je bilo da u I šta ti je bilo da uđeš u Survivor nakon svega toga?

“Nemam pojma. To je bilo iz neke opklade, ali čula sam od drugarice da se neko prijavio koga smo mrzele, i ja sam rekla: ‘Evo sad ćeš videti, sad ću ja da pošaljem prijavu i pozvaće me.’ Ja poslala, stvarno – to je bio neki poslednji rok – i javljaju mi se da odem na kasting. Meni to bilo smešno, smejem se i zovem mamu, pa drugaricu, ne mogu da verujem, ovi ljudi me zvali. I kaže meni mama: ‘Ma idi vidi.’ Mislim, nikad nisam bila na kastingu za nešto. Hoću da idem da vidim kako to sad funkcioniše, idemo na neki razgovor i ovo-ono. Sećam se da čak nisam ni mogla da dođem na par tih kastinga i da su oni mene pomerali i da ja dođem. I kaže mama: ‘Idi, kad su već pomerali tri puta da dođeš – idi.’ I ja otišla… ništa, prošlo to sad oni me tu što pitali, ja kao: dobro, sve super. I kao: ‘Javljamo večeras, ko prođe ide na poligone.’ Ja reko: ‘Ma važi, doviđenja, baš mi je bilo lepo.’ Stiže meni poruka da dođem na poligone. I ja opet u smeh, gledam kako ću na poligone".

"U tom trenutku stvarno nisam puno trenirala. Ustvari tad je krenuo moj problem i sa insulinskom i sa svime, samo eto nisam znala, i krenula sam naglo onako da se gojim, onako bolesno da kažem, i da sam natečena i to. Ja uopšte nisam o tome razmišljala, mislila sam: eto, jedem dosta pa... I ja rekoh: ‘Nisam potrčala uopšte prethodnih par meseci, ja idem da radim neki poligon. Ma idem'. I znam da sam otišla u neku prodavnicu, kupila sve nove stvari – ful sportska oprema, nove patike, bar da budem lepa, kao, ako ništa. I stvarno sam super odradila te poligone. Ljudi su bili šokirani, zato što opet... završila sam DIF, mislim, nešto je ostalo tu u meni, trenirala sam ceo život, mislim, nešto je moralo da ostane, nešto su mišići zapamtili. Sve sam ja to super radila, ali ne može to da se poredi sa promenom sredine, sa klimom. Ti poligoni tamo - oni su pravljeni za mnogo niže ljude nego što smo mi. I onda to je sve bilo i previsoko i prenisko. Uopšte nije bilo kao oni na kojima smo testirani. Znači ovde su bili mnogo lakši poligoni za preći nego to tamo."

"I eto, ja sam prve nedelje bila super jer je moje telo bilo onako na svežinu i to sve, i onda kasnije već druge nedelje je bio alarm u meni: ‘Varija, šta se dešava, ovo nije ono što mi inače radimo.’ I eto, mislim, ja sam izdržala pet nedelja. Nismo mislili da ću biti pet nedelja, čak sigurno bih izdržala i više, nego prosto psihički sam bila zacrtala i rekla sebi: ‘Varja, ti se više nećeš nalaziti ovde u ovom prostoru i deliti vazduh sa ovim ljudima i bolje idi kući, mislim, radi svoj posao koji voliš.’ I tad sam i prekinula… mislim, ja sam mogla te pete nedelje da pobedim tog Aleksu u tim igrama za život i mogla bih tako da furam još neko vreme, ali stvarno nije bilo potrebe jer taj nivo toksičnosti tamo... Mislim, meni je žao zato što ja sam na DIF-u imala izlete gde smo išli na skijanja zajedno, na logorovanja zajedno, svi kao generacija, opet ljudi s kojima sam se i družila i ne družila toliko, i uvek je bila atmosfera nekako sportska i nekako timska. I ja sam mislila: eto, idemo tamo da oprobamo sebe, u redu, neko će osvojiti nagradu koja nije 500 miliona hiljada dinara, ali mislim takmičićemo se i družićemo se i biće nam lepo. I gledajući prethodne sezone kako su se ljudi lepo družili posle toga i kako su komunicirali, ja sam bila baš srećna što idemo tako negde i onda zakucavanje gde preispituješ svoju inteligenciju.”

Čekaj, je l’ su to stvarno visoki poligoni, po 2-3 metra? Sećam se one scene kad si ti išla na neke merdevine koje su bile oborene, šta je to bilo?

“Ja to svima pričam. Vratiću se na to – nego jednom prilikom na logorovanju na fakultetu imali smo za ocenu da se spuštamo tim nekim kanapima sa jedne stene koje ima 15 metara. Tada sam bila super i u treningu, a svi znaju da imam strah od visine, ali kao svi su me ohrabrivali: ‘Možeš, možeš.’ Kad sam se ja popela gore i krenula, svi se smeju kao srećni su, a meni liju suze. I sad da se vratim na priču, kad sam videla taj poligon u Survivor-u, te stepenice i onda ti sa toga vrha gore skačeš u plićak koji ti je do struka. Znači to je visina od nekih pet-šest metara. Ali sve u svemu, ti skačeš u taj plićak i onda moraš i nogama malo da se ono, da ne bi sad se povredio, mislim. I mene naravno tu taj strah obuzeo.

Jeste li stvarno tamo gladovali?

"To je tačno. Stvarno smo gladovali dosta. Čak su nam jednom i ukrali iz kampa pirinač neki drugi takmičari. Onda smo molili da nam to vrate jer naravno to se sve snima, imaju kamere, ljudi vide da nismo mi to sad pojeli. Sećam se kad smo osvojili taj burger, kad sam ja pobedila tu Mihaelu koja je bila najjača od svih, mislim ona je super devojka, vrh, ali su mene stavljali kao s njom jer ja kao da idem na najjaču, pa da se izgubi taj bod, pa idemo dalje. I kad smo osvojili te burgere, ja znam da su ljudi povraćali jer mi smo toliko gladni bili. Oni su postavili ceo taj sto kom je bio i pomfrit, i kečap, i majonez. Znači, to je bilo svega na onom stolu. Ti njihovi kiseli krastavčići nisu kiseli nego slatki, toga se sećam. I znam da su ljudi posle toga povraćali."

Celu emisiju "Ispovest" sa Varjom Topalović pogledajte u videu iznad teksta ili na Jutjub kanalu Nova.rs.