ISPOVEST "Dešavalo se da Sinan Sakić samo krene da plače": Priča poznatog Lozničanina za koga kažu da je naslednik Harisa Džinovića

Rođen i odrastao u lozničkom kraju, završio je Pravni fakultet, trenirao borilačke sportove, svirao violinu od detinjstva, a publika ga je kroz godine prepoznala kao pevača koji karijeru gradi bez skandala, senzacija i prečica, a njegov glas mnogi porede sa Harisom Džinovićem. U emisiji Marko govori o porodici, odrastanju na selu, studijama, ljubavi, privatnim biznisima i drugim temama.

Da li je istina da si MMA borac?

"Kada je reč o tome da sam bio MMA borac, to nije tačno. Trenirao sam u jednom klubu, ali se nikada nisam profesionalno bavio time niti sam bio MMA borac. Prosto sam to trenirao za sebe. To sam jednom prilikom spomenuo u intervjuu. Moj dobar prijatelj Aleksandar Tomić drži jedan klub i sada je selektor reprezentacije MMA saveza Srbije. Trenirao sam kod njega i to je tako preneto. Ali zaista nikada nisam bio profesionalni borac. Ipak, jako poštujem te sportiste i taj sport generalno, dosta ga pratim i volim da pogledam dobre mečeve."

Kojim sportom se baviš trenutno?

"Dosta treniram, najviše teretanu sada. Nekad ubacim i poneki borilački sport, ali najviše treniram u teretani. Košarku obožavam i žao mi je što je nisam trenirao kao mali. Tada nisam imao tu želju, ali je sada dosta pratim, redovan sam na utakmicama i idem i u inostranstvo da gledam neka gostovanja... Ne volim onu drugu stranu košarke. Volim samu igru i mislim da se dosta razumem u to. Imam dosta prijatelja koji se bave košarkom i stvarno redovno pratim."

Kako je izgledalo odrastanje u Loznici?

"Odrastao sam u porodici sa dva starija brata. Ja sam najmlađe dete. Braća su želela još jednog brata, Marka, i znali su mi ime unapred. I eto, Bog je dao da se rodim. Išao sam u osnovnu školu u blizini kuće, u Lipnicu, pošto sam ja iz Runjana, mesta pored Loznice. Oduvek smo težili radu. Mnogo smo fizički radili. Bavili smo se i poljoprivredom. Kao i svako domaćinstvo na selu — imali smo stoku, mleko, u jednom periodu i šumu. Zato smo valjda i ovako krupni. Mada je mene to najmanje zakačilo, pošto sam najmlađi.

"Rano sam počeo da pokazujem interesovanje za violinu. Ako nešto nisam mogao da odsviram, to sam umeo lepo da 'prezentujem' roditeljima da ne mogu da se fokusiram na muziku od rada. Oni su to prihvatili i uslišili moju želju i na tome sam im beskrajno zahvalan. Bili su mi ogromna podrška, i oni i moja braća. I danas smo svi u sjajnim odnosima. Mislim da je to glavna stvar i najveća osnova svakog uspeha."

Jesi li kao mali bio manipulator?

"Znali su kada ih malo slažem. Ipak, najmlađi sam, pa se ponešto praštalo. Ali sam oduvek težio tome da izrastem u ozbiljnog čoveka i da nikada ne bacim ljagu na svoju porodicu i roditelje. To me prati ceo život. Mislim da je to jako važno u detinjstvu. Ne mogu da kažem da smo živeli siromašno — imali smo sve što nam je bilo potrebno — ali nije bilo izobilja i rasipanja na gluposti. Mislim da kada čovek nema baš sve odmah, onda više teži da jednog dana nešto napravi i mnogo više ceni i svoj novac i svaku priliku koja mu se pruži.

Odrastao si devedesetih, u teškom vremenu.

"Ja sam 1994. godište. Krenuo sam u školu 2001. godine. Jeste bilo teško vreme, ali je ljubav u porodici bila velika i ja to nisam toliko osetio. Sećam se bombardovanja, sećam se da smo se sklanjali u kuću, imali smo i neka improvizovana oružja od drveta kao deca, pa smo bežali unutra. Ali posle toga su se i roditelji, i učitelji, i nastavnici trudili da mi to ne osetimo. Ja stvarno posle nisam imao taj osećaj težine, jer sam dosta vremena provodio napolju, bavio se sportom, a onda krenuo i u muzičku školu, folklor i karate. Oduvek sam želeo da budem svestran... Pored kućnih obaveza, imao sam i druge obaveze i mislim da je to jako bitno. To je kasnije navika za život. Ako čovek nema radnu etiku i neku vrstu reda, teško može da uradi nešto ozbiljno. Ja i danas zapisujem šta treba da uradim svakog dana. Mislim da je to glavna stvar u životu i da se tako stiže do cilja.

Je li neko u porodici talentovan za muziku?

"Niko se nije profesionalno bavio muzikom. Brat je kao klinac nešto pokušavao da svira, ali nije išao u muzičku školu. Ipak, i otac i majka imaju sluha i talenta... Još sa tri-četiri godine voleo sam da stojim pored muzike na proslavama. Gledao sam pevača, bubnjara, celu tu atmosferu. Tada sam počeo i da pevušim, a moji su primetili da imam talenat. Na tim proslavama sam već kao dete pevao i držao intonaciju. Muzičari su govorili roditeljima da treba da me upute u muzičku školu. Na njihov nagovor sam polagao prijemni. Zanimljivo je da me je mama tražila od naliste, pa na više, a ja sam u drugom pozivu bio prvi. Imao sam pravo da biram samo jedan instrument i ja sam hteo isključivo violinu, iako je mama više želela harmoniku ili gitaru. Ne znam ni sam zašto. Ali smatram da je to bio neki znak. Ne kajem se zbog toga, a mislim da se ni moji ne kaju — možda su se prve dve-tri godine malo kajali dok nisam naučio da sviram, jer je bilo dosta škripanja.

Na harmoniku stane više para?

"Nekako na violinu više daju pare, ali na violini moraš da imaš čoveka pored sebe koji će da skuplja."

Kad si prvi put zasvirao na nekoj sceni?

"Počeo sam da sviram sa devet godina, u muzičkoj školi. Prvi koncert bio je na kraju te godine. Tata je bio na tom koncertu i sećam se da je bilo kao u 'Žikinoj dinastiji' — samo što nije zaspao. Svi smo svirali isto, prazne žice, iste tonove. Bilo je zimsko vreme, njemu toplo, umoran čovek, malo je falilo da se uspava."

Završio si pravo?

"Tako je. Završio sam Pravni fakultet. Srednju sam završio za fizioterapeuta u Loznici. Istovremeno sam upisao i srednju muzičku u Šapcu, ali mi se tada nije išlo od kuće, pa sam završavao fizioterapeutsku školu, a privatno dolazio u Beograd na časove violine i pevanja. Tada još nije bio ovaj novi put, pa je do Beograda trebalo oko dva i po sata. Išao sam dva puta sedmično. Posle sam upisao Ekonomski fakultet, bio jednu godinu i shvatio da to nije za mene. Onda sam upisao pravo i završio ga. Drago mi je što sam ostvario tu želju. Roditelji me nikada nisu pritiskali da moram nešto da završim. Rekli su mi: 'Radi ono što misliš da treba'. Već u tim godinama možemo i da mislimo, a danas se deca vaspitavanju drugačije, danas dete od 10 godina ne zna šta hoće u životu, primećujem to dosta u društvu. Kod mene se zna da za velike praznike i slave, gde sedi otac, a gde sedimo mi. Dete oblikuje porodicu, a mislim da to nije normalno. Dete treba da bude dete. Recimo, ako nas deset sedi u kući, ako se detetu gleda crtani, onda svih deset gleda crtani. To pre nije bilo tako. To ne sme tako da bude jer kad se to det prvi put susretne sa nekim problemom, onda će da zove tatu i mamu. Neće biti spremno za život. Moji roditelji su dosta malo dolazili u školu, dosta su radili, rekli su da ako pored svog posla treba da dolaze u školu, kako su me onda vaspitali? Danas dolaze sa stavom 'moje dete nije krivo' - to je pogrešno. Svi mi grešimo, ali čim date detetu tu vrstu podrške da ga podržavate i u dobrom i u lošem smatrajući da nije krivo, to stvara druge posledice."

S obzirom da imaš dva rođena brata, verovatno je otac imao veći autoritet?

"Mi smo imali veći respekt prema ocu, to neko strahopoštovanje. Majka je bila stalno sa nama i usmeravala nas. Od oba roditelja smo mnogo pokupili. Mislim da roditelj treba da bude podrška, ali ne i da po svaku cenu smatra da njegovo dete nikada nije krivo. To kasnije pravi ozbiljne posledice."

Kad ste imali ljubavne probleme, kome ste se obraćali?

"Mi braća smo to između sebe rešavali. Sećam se svog prvog ljubavnog problema u srednjoj školi — rekao sam bratu, a on je posle pokušavao da me 'ucenjuje' time da će reći mojima ako ne uradim nešto. Posle toga sam mnogo manje pričao."

Imaš li danas sreće u ljubavi?

"Da, u vezi sam i jako sam srećan."

Živite zajedno?

"U vezi smo, ali ne živimo zajedno. Nekako sam drugačiji po tom pitanju i, Bogu hvala, sve se desilo kako treba. Bilo je nekih znakova kraj puta koji su mi pokazali da je to ta osoba. Voleo bih da se to jednog dana uozbilji i da se ostvarim kao roditelj."

Jesi li je poznavao ranije?

"Ne. Upoznao sam je pre sedam-osam meseci."

Gde?

"Ovde u Beogradu, u teretani."

Kada si došao u Beograd da studiraš, jesi li odmah počeo da sviraš?

"Nisam odmah. Upoznavao sam ljude i tako je krenulo. Ali su me ljudi već poznavali sa proslava. Imao sam ogroman broj nastupa na svadbama, punoletstvima i raznim proslavama. Na početku sam najviše radio u Mačvi, taj deo, Bosna i Republika Srpska. Radio sam i Sarajevo i Jahorinu. Pročulo se da pravimo drugačiju atmosferu, jer sam i pevao i svirao violinu, što je ljudima bilo zanimljivo... U Loznici sam mnogo iskustva stekao kroz jednu kafanu modernijeg tipa, koja se zvala 'Kafanica'. Tu sam svirao sa bendom, pevao i svirao violinu na bubicu. To su bile svirke bez prestanka, sat vremena u cugu, nemaš kad ni vodu da popiješ. Ali bilo je divno iskustvo. Tu su me ljudi najviše upoznali, a odatle su krenuli snimci, društvene mreže, Instagram, i onda se sve širilo dalje.

Dosta poznatih ljudi je iz Loznice.

"Jeste, mnogo. Tu su Čeda Čvorak, Zahar, Zejna, Dejan Kostić, Sinan Sakić, Keba, Ivan Milinković iz Legendi, Maja iz grupe Luna, Dragan Kovačević Struja kompozitor, Goran Radinović, Aca Krsmanović harmonikaš i kompozitor... Baš mnogo ljudi iz muzike dolazi iz našeg kraja.

Kakav si odnos imao sa Sinanom Sakićem?

Sa njim sam imao bliži odnos. Proveo sam dosta vremena sa njim. Upoznao sam ga preko nekih prijatelja koji su svirali sa njim. On je voleo da mu bend bude iz Loznice. Njegov tadašnji klavijaturista danas svira sa mnom u bendu. Sinan je bio film u pokretu. Da je neko samo stavio kameru i snimao ga, to bi bilo najgledanije. Dešavalo se da on samo krene da plače u nekom trenutku jer je bio iskren čovek i čovek velike emocije. Dešavalo se da pričamo o nečemu i da on samo počne da plače. Nije krio emocije. Bio je i strašno duhovit. Baš mi je drago što sam proveo vreme sa njim.

U kom je periodu to bilo?

Mislim da je to bilo oko 2017. godine. Sećam se njegovog poslednjeg koncerta na Tašmajdanu. Posle tog koncerta pevao sam after u hotelu Prag u Beogradu. Tu je bilo mnogo poznatih, među njima i Keba. Sinan me je tada slušao i zvao me između pesama da mi otpeva na uho kako bi on nešto izveo. Jednom sam pevao Šabanovu pesmu, pa mi je pokazao kako bi on to otpevao. Otpevao je potpuno na svoj način, ja sam to ponovio i on mi je rekao: 'Eto, vidiš kako je dobro'. Zvao me je Mrkoni. Tako me i danas Dejan Kostić ponekad zove kad se čujemo. Na Sinana imam samo lepe uspomene... Kad već govorimo o njemu spomenuo bih kompozitora iz Loznice Zorana Starčevića koji je napravio puno lepih pesama Kebi, Sinanu, Ceci, Snežani Đurišić..."

Bend si osnovao 2016. godine?

"Tada je bend osnovan i počeli smo da radimo, kao i svaki bend u početku. Ta ozbiljnija priča krenula je od 2018. i 2019. godine. Treba vreme da sve dobije svoj smisao — marketing, organizacija, sve ostalo... Bend gledam kao drugu porodicu. Mislim da se zato i držimo zajedno. Ako provodimo toliko vremena jedni sa drugima, nekad i više nego sa porodicama, onda mora da postoji dobra energija. Ne dozvoljavam da se u bendu problemi guraju pod tepih. Ako postoji nesuglasica, sedne se i razgovara. Razgovor rešava sve."

Izdao si novu pesmu, „Od čega si“, i spot si snimao u Maroku. Uložio si dosta. Kako je sve to izgledalo?

Pesmu sam uradio u decembru i veoma sam ponosan na nju, jer sam se posle deset godina vratio pesmom na scenu. Tekst i muziku radio je Dragiša Baša, a aranžman Dejan Abadić. Čuo sam mnogo pesama u tom periodu, možda i pedesetak, ali mi je ova ostala u glavi i posle nekoliko dana sam odlučio da je uzmem. Spot smo snimali u Maroku. Sve se desilo veoma brzo — od ulaska u studio do izlaska pesme i spota prošlo je samo petnaest dana. U Maroku smo bili pet dana. Spot su radili Ljuba i Luka. Kada smo išli da snimamo spot malo je falilo da zakasnimo na avion, ali smo stigli jer je avion kasnio. Kada smo se vraćali, stvarno smo zakasnili na jedan let. Bilo je turbulentno. Razboleo sam se tamo, dobio temperaturu, snimao sam poslednjeg dana pod temperaturom. Klima i promene vremena su me skroz poremetile. Dok je sunce bilo, bilo je toplo, a čim zađe — katastrofa. Bio sam pod lekovima samo da izdržim snimanje."

Gde ste sve snimali?

"Prva lokacija je bila oko 600 kilometara od mesta gde smo bili smešteni. Proveli smo oko 16 sati u putu, a tamo snimali samo 45 minuta kadrova. To je najstarija kožara na svetu. Ljudi posebno komentarišu tu lokaciju. To su oni veliki krugovi u kojima se boji i obrađuje koža. Sasvim slučajno smo naišli na čoveka koji nam je pomogao, organizovao sve i sklonio ljude da možemo da snimamo. Bilo je predivno. Klinci iz tog kraja su se peli na krovove okolnih zgrada da nas gledaju i navijaju dok snimamo."

Kako su reagovali na tebe?

"Zvali su me Rambo. Tamo su ljudi generalno niži rastom, pa im je to bilo zanimljivo. Čak su mislili da se bavim MMA, pa možda je i odatle krenula ta priča. Bilo je baš simpatično. I brat je bio tamo sa mnom, on je još viši od mene i krupniji, trenira."