Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
0
Naša uvažena kantautorka, Ana Ćurčin, među prvima je otvorila koncertnu, postpandemijsku, sezonu nastupom u bioskopskoj sali beogradskog Doma omladine. Neposredno pre toga objavila je novi singl „Tu“, koji je napisala na srpskom jeziku.
Pročitajte još:
Imajući u vidu da njeno ime publika najčešće vezuje za amerikanu i da je Ana do sada u glavnom pisala pesme na engleskom jeziku, ovo je bio jedan veoma uspešan autorski iskorak iz zone konfora.
Kako se osećaš ovih dana kada se koncerti ponovo vraćaju u naše živote?
– Uživam na koncertima i prava je sreća što ponovo sviramo pred publikom. Svirali smo dva važna koncerta kao bend, u Domu Omladine krajem maja i na Arlemm Festivalu pre nekoliko nedelja. Pridružila nam se i Milena Jančurić na flauti i to je donelo još svežine i nama i bendovskom zvuku. Upoznajemo novu publiku, sviramo nove pesme koje su nastajale tokom prethodne godine i ono što vidim da mi je jako nedostajalo, to je da opet možemo da podelimo trenutak zajedništva i sreće što je živa muzika tu.
Na koje se kompozitore/stvaraoce/autore oslanjaš? Koji su ti omiljeni?
– Slušam svašta, ali recimo da mi je dosta značila savremena klavirska muzika poput Olafura Arnaldsa, Nilsa Frahma, Petera Brodericka, dakle sva ta neka Erased Tapes ekipa.
Šta te najviše motiviše u stvaranju muzike? Da li je bilo trenutaka kada si želela da odustaneš?
– Zbog posla i drugih obaveza danas mnogo manje imam prostora za stvaranje muzike ali i dalje ta inspiracija i želja naiđe iz čista mira, iako je više potreba nego želja. To je pre svega potreba za igrom, maštanjem, kreacijom i to koliko me taj proces ispunjava. Ne znam šta da mislim o odustajanju, kad zapustim taj deo sebe on/ona nađe način da se izbori i preživi.
Pročitajte još:
Da li se možda sećaš nekog komentara i mišljenja o svom radu koje te u nekom smeru pomerilo?
Najbliži prijatelji, kolege i bend uspevaju uvek da me pomere, podrže i daju ili neku oštru kritiku ili reči podrške koje me hrane i motivišu da nastavim dalje da radim. Da nisu pored mene svih ovih godina Ivan Lončarević i Pop Depresija, Goran Antović i Marko Cvetković, ne bi bila uopšte ovde gde sam danas. Pre svega sam na dobrom mestu sa sobom i svojom muzikom. Njihova podrška mi je beskrajno važna.
U svojim intervjuima često govoriš o različitosti i njenom uvažavanju. Da li sebe smatraš nekom vrstom aktivistkinje?
– Ne smatram se aktivistkinjom ali uvek sebe podsećam na to da svako od nas nosi određenu odgovornost u svemu što radi. To podrazumeva da se borimo za određene vrednosti i poštovanje različitosti jer nažalost društvo u kom živimo to često ugrožava.