1
Brisel je pun špijuna, to je javna tajna u glavnom gradu Belgije i Evropske unije. Ništa neobično ako se zna da je Brisel sedište institucija EU i NATO i važna lokacija više od stotinu međunarodnih organizacija i oko 300 stranih diplomatskih predstavništava.
A koja je pozicija bolja za njuškanje od rada u stranoj ambasadi kada vam je u opisu posla druženje sa visokim zvaničnicima i traženje informacija, a sve pod zaštitom diplomatskog imuniteta, pita se portal Politiko i donosi priču o obaveštajnom podzemlju u slabo zaštićenoj Belgiji. Povratkom zlatnog doba geopolitičkog nadmetanja velikih sila, ova tema ponovo izaziva ogromno interesovanje.
U Briselu ima oko 26.000 registrovanih diplomata, piše Politiko, i isto toliko potencijalnih špijuna. Belgijske službe bezbednosti procenjuju da su između 10 i 20 odsto zaposlenih u ambasadi zapravo špijuni.
Poslovi u akademskom svetu ili tink tankovima su još jedno klasično mesto za neometan špijunski rad, piše Politiko, podsećajući na slučaj kada je Slobodni univerzitet u Briselu 2019. zatvorio Konfučijev institut nakon što je otkriveno da je direktor špijunirao za Peking. Prošle godine su belgijski mediji objavili vest da je Belgija proterala kineskog doktoranta iz zemlje jer je zapravo došao zbog špijunaže.
Još jedna dobra maska je novinarstvo. Posao novinara je da postavljaju pitanja, a radoznalost je poželjna karakterna osobina. Prema belgijskim bezbednosnim službama, jedan od pet kineskih novinara akreditovanih u Briselu je verovatno špijun. Stoga su kineski špijuni najaktivniji u Belgiji. Navodno se već zbijaju šale o tome. „Kako ih prepoznati? To je kao gej radar. Teško je objasniti, ali kada se zna, sve postaje lakše“, objasnio je za portal bivši evropski diplomata kako prepoznaje špijune.
Za hvatanje stranih špijuna u zemlji nadležna je belgijska vlada. Ali sa zaoštravanjem geopolitičke situacije, sve se više govori da bi EU trebalo da ima sopstvenu špijunsku organizaciju koja bi koordinirala 27 agencija za nacionalnu bezbednost. Nešto kao evropska CIA, ali tako nešto je daleka mogućnost. Belgijski zvaničnik kaže za Politiku da je ta tema previše osetljiva i da nacionalne vlade nerado sarađuju na takav način. Zato, u slučaju Brisela, posao pada na leđa belgijske službe državne bezbednosti i vojnih obaveštajnih službi, koje sarađuju sa kolegama iz 80 zemalja.
Brisel je bio špijunski centar još od Hladnog rata, a sa završetkom blokovske podele špijunska aktivnost je postala još jača. Belgija se našla u pravom skandalu kada su 2003. godine otkriveni prislušni uređaji u zgradi Evropskog saveta. A velika „bomba” bila je vest da je pre šest godina belgijska služba bezbednosti imala upola manje zaposlenih od prosečne evropske špijunske službe, uprkos čitavoj hordi stranaca u prestonici.
„Evropljani nikada nisu bili dobri u obaveštajnim podacima“, rekao je za Politiko jedan bivši američki agent. „Uvek su zavisili od SAD, ali sada možete da vidite promenu mentaliteta. Svet je opasno mesto“, dodao je on.
To su shvatili i belgijski zvaničnici koji su, posebno posle terorističkih napada 2015. i 2016. u Briselu i Parizu, povećali finansiranje službi bezbednosti. Belgijska vlada sada kaže da je njen cilj da od Brisela napravi „neprijateljsko okruženje“ za delovanje špijuna. Između ostalog, zakon je izmenjen tako da službe bezbednosti imaju više manevarskog prostora. Ministar pravde Vincent Van Kuikenborn rekao je da će snage bezbednosti imati veća ovlašćenja u ispitivanju i žešćim metodama, ali sve u skladu sa zakonom.
Na primer, biće moguće poslati krticu na zabranjene demonstracije. Do 2024. godine službe bezbednosti bi trebalo da povećaju broj zaposlenih na hiljadu ljudi i to će biti istorijska investicija u bezbednost zemlje. Ali nije poznato koliko će od njih raditi kao špijuni. Očekuje se i proširenje definicije špijuniranja, koje samo po sebi nije krivično delo u Belgiji. Krivično gonjenje se utvrđuje samo u slučaju prenosa informacija od suštinskog značaja za nacionalne interese neprijateljskoj stranoj sili. Tako je bivši belgijski diplomata Osvald Gantoa pod istragom zbog curenja informacija ruskim tajnim službama. Međutim, on je 2018. godine osuđen samo za nedozvoljeno udruživanje radi falsifikovanja.
Bez obzira na nove mere, mnogi smatraju da to nije dovoljno. Pogotovo ne za takmičenje sa silama poput Kine, koje imaju de fakto neograničen budžet za obaveštajne aktivnosti. „Budimo iskreni, neprijateljsko okruženje je ruski FSB u Moskvi, a ne Brisel sa belgijskom službom bezbednosti“, komentariše Kenet Lasoen sa Univerziteta u Antverpenu.
Čak i kada otkrije neprijateljsku aktivnost, Belgija ne daje informacije o tome, za razliku od nekih drugih zemalja. Često zatvara oči pred špijunažom iz prijateljskih zemalja jer njene službe moraju da biraju prioritete zbog nedostatka sredstava. Radije bismo da nas špijuniraju Amerikanci ili Nemci nego Kinezi ili Rusi“, rekao je jedan belgijski zvaničnik za Politiko.
Često samo zamole špijuna da napusti zemlju ili obaveste izvore informacija koji prestaju da komuniciraju sa špijunom. Ponekad se špijun javno imenuje, kao u slučaju Frejzera Kamerona, koji je 2020. godine ispitivan zbog sumnje da je slao informacije Kini. Kameron negira te optužbe.
To je jedan od retkih slučajeva koji je dospeo u medije. Ni to nije loše, smatraju zvaničnici. „Kada shvatimo da špijunaža nije naučna fantastika, već opipljiv rizik, to je prvi korak da se zaštitimo od nje“, objasnio je za Politiko portparol Ministarstva spoljnih poslova Nikolas Firens Gevart.
BONUS VIDEO: Naftni špijunski triler u Temišvaru
