Slavoj Žižek: Ovo su trikovi kojima se služi ruska propagandna mašinerija

Ovde prenosimo njegov tekst objavljen na sajtu Kijev independent.

Moram priznati da povremeno uživam u podkastima koji objašnjavaju tajne poznatih magičnih trikova (igra sa tri školjke, mentalizam, levitacija, itd.). Nakon čitanja nedavnih vesti iz Rusije, došao sam do zaključka da ti trikovi nude ključ za razumevanje kako je ruska propaganda uspela da postigne nešto što izgleda nemoguće zdravom razumu: tvrdnju da je ruski napad na Ukrajinu čin samoodbrane. Standardno objašnjenje za magične trikove je da se oni obično oslanjaju na najmanje dve različite strategije, kombinujući ih kako bi proizveli željene efekte — a Rusija radi upravo to isto.

Ruska vlada je odobrila listu od 48 stranih država i teritorija optuženih za sprovođenje politika koje promovišu destruktivne neoliberalne ideološke stavove, koji su u suprotnosti sa tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima. Ova lista je odobrena na osnovu ukaza koji je Putin potpisao 19. avgusta, s ciljem pružanja humanitarne podrške onima koji "dele tradicionalne ruske duhovne i moralne vrednosti."

Države na ovoj listi sada su zvanično označene kao „neprijateljske države“ samo zato što ne dele ove vrednosti — nema ni pomena o multipolarnom svetu; neprijatelj ste Rusije samo zato što ne delite njene vrednosti. Zanimljivo, Severna Koreja i Avganistan su uključeni na ovu listu, ali Rusija ovde nije licemerna: njeno poštovanje „tradicionalnih vrednosti“ u skladu je sa ideologijama Severne Koreje i talibana u odbacivanju evropskog prosvetiteljstva kao krajnjeg zla u istoriji.

Sukob se tako uzdiže na metafizičko-religijski nivo: ispod sve priče o novom multipolarnom svetu leži vizija totalnog rata za istrebljenje dve suprotnosti. Kada religija direktno ulazi u politiku, pretnja smrtonosnim nasiljem nikada nije daleko.

Putin je nedavno proglasio novu nuklearnu doktrinu, najavljujući da se „uvode brojna pojašnjenja... koja definišu uslove za upotrebu nuklearnog oružja“ u ruskoj nuklearnoj doktrini. Dodao je da će predložene izmene proširiti „kategoriju država i vojnih saveza u odnosu na koje se sprovodi nuklearno odvraćanje.“

U oštrom upozorenju Zapadu, Putin je izjavio da će svaki napad na Rusiju od strane nenuklearne države, uz podršku nuklearno naoružane zemlje, biti smatran „zajedničkim napadom.“ Takođe je naveo da Moskva zadržava pravo da upotrebi nuklearno oružje u slučaju napada na Belorusiju, jer je ona deo „Savezne Države“ sa Rusijom, posebnog partnerstva između ove dve nacije. To uključuje slučajeve kada neprijatelj, koristeći konvencionalno oružje, „stvara kritičnu opasnost za naš suverenitet,“ rekao je Putin.

Takve izjave čine nas nostalgičnim za dobom Hladnog rata, kada su obe strane mudro izbegavale direktne nuklearne pretnje i objavljivale da će nuklearno oružje upotrebiti samo kao odgovor na nuklearni napad. Tada je pretnja direktnim nuklearnim udarom bila nezamisliva. Danas je Rusija otvoreno prisvojila pravo na prvi udar i čak proširila uslove za njegovu upotrebu. Naravno, stvarni ruski prvi udar i dalje deluje malo verovatno, ali reči u vojnoj sferi nikada nisu samo reči — često vode ka delovanju.

Nakon što su hiljade raketa eksplodirale u Libanu, predstavnik Irana u UN-u izjavio je da je Izrael ponovo „prešao crvenu liniju.“ Međutim, prelazak crvenih linija danas se dešava redovno, čineći situaciju još opasnijom jer svaka strana veruje da to može činiti bez posledica. Problem je u tome što to ne može trajati zauvek: prava crvena linija ipak postoji, i jedini način da se sazna gde je, jeste da se pređe. Naš odgovor Rusiji treba da bude jasan: Rusija je sama prešla crvenu liniju upućivanjem nuklearnih pretnji.

Oni koji rat u Ukrajini vide kao posrednički rat između NATO-a i Rusije tvrde da je Rusija pod napadom NATO-a. U izvesnom smislu, to je tačno, ali u kom smislu? U istom smislu u kojem Izrael tvrdi da deluje u samoodbrani u Gazi, na Zapadnoj obali i u Libanu. Ključ leži u definisanju „sebe“ u samoodbrani. Ako okupiram zemlju koja nije moja i proglasim je svojom (poput Zapadne obale ili delova Ukrajine), i ako ta zemlja ili narod tamo pružaju otpor, mogu tvrditi da su moji postupci da ih slomim — samoodbrana.

Dvostruka strategija ruske državne propagande je sledeća: optuži protivnika da radi ono što ti radiš, ali na mnogo otvoreniji i brutalniji način. To odvraća pažnju javnosti i navodi je da prihvati tvoju osnovnu tvrdnju da ono što si oduzeo protivniku zapravo oduvek pripada tebi. Rusija se samo brani — ako prihvatimo da Krim i Donjeck (a možda i druge regije, od Baltika do Moldavije) pripadaju Rusiji, i da Ukrajina kao nacija zapravo ne postoji, već je proizvod ideja Lenjina i nacista.

Druga strategija je optuživanje protivnika da se opasno približava crvenoj liniji, dok si ti već očigledno prešao jedinu pravu crvenu liniju — upotrebu nuklearnog oružja. Ova kombinacija strategija čini racionalne mirovne pregovore gotovo nemogućim, jer su sami uslovi pregovora od početka falsifikovani. Kako je Luka Lisjak Gabrijelčič ispravno napisao: „Mir je previše dragocen da bi bio prepušten mirovnjacima.“

Dodajte tome i treću strategiju obmane: predstavljanje brutalnog osvajanja kao odbrane duhovnih vrednosti. Ova kombinacija je gotovo nepobediva. Sva naša nada leži u reči „skoro.“