0
Nakon pada režima Bašara al-Asada u decembru 2024. godine, Sirija je ušla u period duboke političke nestabilnosti, što je dovelo do stvaranja novih političkih i vojnih entiteta koji su se borili za prevlast u zemlji. U tom kontekstu, pojavio se i Sirijski narodni otpor (SPR), neo-Ba'atistička pobunjenička grupa koja se protivi novoj prelaznoj vladi predvođenoj ekstremističkom džihadističkom grupom, Hajat Tahrir al-Šam (HTS).
Piše Mijat Kostić, Novi treći put
Neo-Ba’atistička ideologija podrazumeva obnavljanje i prilagođavanje starih Ba’atističkih principa koji su bili implementirani za vreme vladavine Sadama u Iraku i Asada u Siriji. Originalni Ba’atizam bio je zasnovan na kombinaciji arapskog nacionalizma, socijalizma i pan-arapske solidarnosti, a krajnji cilj bilo je ujedinjenje arapskih zemalja i stvaranje jedinstvene arapske države pod centralizovanom vlasti.
Savremeni neo-Ba’atizam u Siriji je u većoj meri zasnovan na nostalgiji i reakcionarnoj želji pripadnika Asadovog režima da ponovo zauzmu pozicije moći nego što je ideološki odan idejama pan-Arapskog socijalizma. Glavni ciljevi SPR, kao stožera ove ideologije, jesu ponovno uspostavljanje jake centrističke vlasti kakva je bila za vladavine porodice Asad kao i povratak suštinske moći u ruke vojnog establišmenta sastavljenog od starih Ba’atista. Njihova borba je reakcionarna, ali i zaštitnički nastrojena prema manjinskim grupacijama koje trenutno doživljavaju teror od strane HTS, među kojima su prvenstveno Alaviti – verska grupa kojoj je pripadala i porodica Asad i čiji su sledbenici dominirali Sirijom za vreme njihovog režima.
Režim porodice Asad srušen je u decembru 2024. godine, što je označilo početak novog perioda političkog previranja. Prelazna vlada, HTS nastojala je da ujedini Siriju pod svojom kontrolom i stvori centralizovanu vlast koja bi eliminisala preostale frakcije i obezbedila sigurnost u zemlji. Međunarodna zajednica je oprezno posmatrala razvoj situacije, a pitanje o tome da li je moguća demokratizacija Sirije pod vođstvom bivšeg džihadiste postalo je tema broj jedan u svetskim medijima. Uprkos najavljivanoj toleranciji i inkluziji svih društvenih grupa u dijalog oko budućnosti Sirije, lider HTS, al-Šaara, odlučio je ipak da svoju predsedničku funkciju obavlja diktatorski i represivno.
Iako je cilj njegovog tranzicionog predsedništva bio da ujedini sve frakcije pod “isti krov” i sačuva jedinstvo države, ostaci Asadove armije i njihovi saveznici iz zapadnog dela zemlje odlučili su da pruže otpor. SPR je nastao krajem decembra 2024. godine od ostatka sirijske armije a njihov proklamovani cilj je da se bore protiv tranzicione vlade, Izraela i Amerike. Ubrzo su dobili podršku vojnih grupacija Hezbolaha koji su ostali obezglavljeni u Siriji, kao i njihovih glavnih finansijera – Iranske revolucionarne garde i režima u Teheranu. Padom Asada, Iran je izgubio velikog saveznika u svom geopolitičkom nadmetanju sa Izraelom i Saudijskom Arabijom, pa je podrška SPR jedan od načina da se destabilizuje tranziciona vlada koja je neprijateljski nastrojena prema Iranu i šiitima generalno. Takođe, zauzimanje teritorija na zapadu Sirije od strane pro-iranskih snaga bi bio veliki geostrateški dobitak za režim u Teheranu jer bi odatle mogli da snabdevaju šiitske milicije u Libanu i imaju direktnu teritorijalnu liniju ka Izraelu.
Pored toga, SPR teži da ostvari svoj politički legitimitet predstavljajući se kao zaštitnik manjinskih grupa koje su se našle na meti nove tranzicione vlade i HTS – šiita, Alavita, Druza i Hrišćana. U toku samog građanskog rata, HTS i njegova ranije reinkarnacija, Al-Nusra Front, vršili su stravične zločine nad ne-sunitskom populacijom u istočnoj Siriji, uništavajući takođe i hrišćanska i šiitska kulturna dobra. Prema izveštajima, preko pet stotina civila je ubijeno od strane HTS na teritoriji Alepa i provincije Dara. Tokom borbi u 2024. godini, HTS je bio optužen za brojne napade na civilne objekte, uključujući bolnice, škole i stambene zgrade, što je dodatno pogoršalo humanitarnu situaciju u zemlji. U decembru 2024. godine, SPR je izveo nekoliko napada na snage HTS-a u Latakiji, a ubrzo nakon toga, napadi su se proširili na druge delove Sirije, uključujući Homs, Daru i Tartus. Tokom tih napada, SPR je koristila podršku boraca povezanim sa Hezbolahom, što je dodatno podstaklo međunarodne zabrinutosti zbog duboke regionalne povezanosti organizacije.
U naredna dva meseca SPR je izvršio niz napada i zaseda protiv nove sirijske vojske, a vojnici HTS su uzvratili jednakom merom. Eskalacija nasilja počinje u martu 2025. godine kada HTS vrši ofanzivu u okolini Latakija, uz helikopterske vazdušne napade. Takođe, izveštaji govore o tome da je preko sedam stotina alavitskih civila pobijeno u nekoliko dana u okolini Latakije od strane vojnika tranzicione vlade. Ubistva su izvedena streljanjem, a tela su ostavljena na ulicama u nekim područjima. U izveštajima se navodi da su se tela civila nalazila na ulicama ili su bila ostavljena neukopana u domovima i na krovovima zgrada, a tokom bekstva stanovnici nisu smeli da uklone tela svojih ubijenih rođaka. Nasilje je obuhvatilo pljačkanje imovine, paljenje kuća i slučajeve gde su napadači proveravali identitete Alavita pre nego što su ih ubili. Takođe, spominju se strani borci i militanti iz susednih sela i gradova, koji su učestvovali u napadima.
Prema podacima Sirijske opservatorije za ljudska prava, ukupno je ubijeno 1.018 ljudi, uključujući 125 članova sigurnosnih snaga i 148 boraca lojalnih Asadu. Organizacije kao što je Međunarodni komitet Crvenog krsta pozvale su na bezbedan pristup humanitarnih radnika, dok su se stanovnici i porodice Alavita suočavali sa teškim okolnostima, bežeći u susedni Liban.
Privremeni predsednik Sirije, al-Šaraa, optužio je Asadove preostale snage za pokušaj izazivanja sektaškog sukoba i obećao istragu kako bi se odgovorni priveli pravdi. Vlada je najavila osnivanje nezavisne komisije za istragu zločina.
Međunarodna zajednica osudila je nasilje – SAD su okrivile “radikalne islamističke teroriste“, dok je EU pozvala na zaštitu civila i poštovanje međunarodnog humanitarnog prava. Strane sile, uključujući Tursku i Iran, razmenile su optužbe za destabilizaciju Sirije, dok su satelitski snimci pokazali gomilanje civila ispred ruske vojne baze u Latakiji u potrazi za zaštitom. Al-Šaraa je priznao da će poslednji događaji otežati napore za ujedinjenje Sirije, ali je obećao da će “ispraviti situaciju koliko god je to moguće.“
Ovi događaji i dalji razvoj situacije će neminovno uticati na međunarodnu percepciju HTS-a i SPR-a i potencijalnu podršku od strane drugih aktera. Na jednoj strani, HTS je postao simbol represije izazivajući međunarodnu zabrinutost zbog nasilnih metoda i targetiranja manjinskih grupa i civila. S druge strane, SPR, iako deluje kao zaštitnik manjinskih grupa, suočava se sa kritikama zbog odanosti starom režimu i povezivanja sa pro-iranskim milicijama, što dodatno komplikuje njegovu međunarodnu reputaciju. U kontekstu geopolitičke dinamike, podrška Irana ovom pokretu čini SPR relevantnim faktorom u regionalnim sukobima, dok istovremeno otežava diplomatske napore za stabilizaciju Sirije. U isto vreme, da li će HTS nastaviti da uživa, makar prećutnu, podršku Zapada i ostatka arapskog sveta, zavisi od načina na koji će se sukobi dalje odvijati.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
