SAD, Kina i Rusija nadmeću se oko najopasnije zalihe na svetu: Ko će kontrolisati iranski uranijum

Ipak, kako je potvrdio portparol Kremlja Dmitrij Peskov, ta opcija trenutno nije na pregovaračkom stolu, pre svega zbog nedostatka interesovanja Vašingtona.

S druge strane, Teheran tvrdi da o transferu uranijuma uopšte nije ni razgovarao, uprkos izjavama američkog predsednika Donalda Trampa da bi SAD mogle da preuzmu takozvani „nuklearni prah“.

Upravo to pitanje postalo je jedno od ključnih u pregovorima o okončanju sukoba. Stručnjaci ocenjuju da bi ruski predlog mogao da bude kompromisno rešenje, imajući u vidu dugogodišnju nuklearnu saradnju Moskve i Teherana, ali i veći nivo poverenja koji Iran ima prema Rusiji nego prema Zapadu, piše Moskov tajms.

Posebnu težinu ovoj temi daje činjenica da iranski uranijum danas nije samo tehničko pitanje, već centralni geopolitički problem. Zalihe koje Teheran poseduje postale su predmet globalnog nadmetanja: SAD žele da ih uklone kako bi sprečile razvoj nuklearnog oružja, dok Rusija i Kina u tome vide priliku da ojačaju svoj uticaj na Bliskom istoku. Za Iran, međutim, taj materijal predstavlja pitanje suvereniteta, strateške moći i nacionalnog prestiža.

Prema procenama Međunarodne agencije za atomsku energiju, Iran raspolaže sa oko 440 kilograma uranijuma obogaćenog na 60 odsto, što je daleko iznad nivoa potrebnog za civilnu upotrebu. Uz to, postoje i dodatne količine nižeg nivoa obogaćenja. Upravo ovaj materijal od 60 odsto izaziva najveću zabrinutost, jer se nalazi na samo jednom tehničkom koraku od nivoa pogodnog za nuklearno oružje.

Zbog toga je iranski uranijum jedna od najosetljivijih nuklearnih zaliha na svetu. Iako Iran tvrdi da program ima isključivo mirnodopske ciljeve, zapadne zemlje strahuju da bi taj materijal mogao relativno brzo biti dodatno obogaćen.

Dodatnu kontroverzu izazvao je Trampov izraz „nuklearna prašina“, koji nije naučni termin, već opis potencijalno oštećenog ili zatrpanog uranijuma nakon napada na nuklearna postrojenja. Stručnjaci upozoravaju da takav materijal ne nestaje – može ostati u tunelima, ruševinama ili kontejnerima, što znači da bi njegovo vađenje zahtevalo kompleksne operacije iskopavanja i čišćenja.

Upravo tu se pojavljuje ruski predlog. Moskva nudi da preuzme, transportuje i skladišti iranski uranijum, uz nadzor međunarodnih institucija. Iako bi takva operacija bila logistički izuzetno zahtevna, eksperti smatraju da je izvodljiva, naročito uz učešće Međunarodne agencije za atomsku energiju.

Međutim, problem nije samo tehničke prirode. Iran odlučno odbija mogućnost da svoj uranijum preda Sjedinjenim Državama, smatrajući to politički neprihvatljivim i simbolički ponižavajućim. Nuklearni program u toj zemlji već decenijama predstavlja simbol tehnološkog napretka i otpora spoljnim pritiscima.

U međuvremenu, i Kina pokazuje interesovanje za moguće rešenje. Kao najveći kupac iranske nafte, Peking ima snažan motiv da spreči eskalaciju sukoba i obezbedi stabilnost energetskih tokova. Uključivanje Kine dodatno komplikuje diplomatsku sliku, ali i potvrđuje koliko je pitanje iranskog uranijuma postalo globalno.

Sudbina ovih zaliha mogla bi da bude presudna za ishod pregovora. Da li će uranijum biti prebačen, razblažen, stavljen pod međunarodni nadzor ili ostati u Iranu – to je pitanje koje će odrediti ne samo kraj ovog sukoba, već i budući odnos snaga na Bliskom istoku.