Kinesko-tajvanski i rusko-ukrajinski primeri bi mogli da budu veoma poučni za Srbiju. Štaviše, mogli bi da budu i putokazi kako da se izbegnu greške režima u Pekingu i Moskvi, pogotovo sada kada su se stekli uslovi da Podgorica i Beograd okrenu list u svojim odnosima.
Kada je poraženi general Čang Kaj Šek stigao na Formozu sa ostacima svoje vojske i Kinezima koji nisu želeli da žive pod komunističkim režimom Mao Cedunga niko nije mogao da pretpostavi da će, sedam decenija kasnije, tek par stotina hiljada njihovih unuka i praunuka sebe smatrati Kinezima.
Ime Čang Kaj Šekove stranke Kuomintang, koja je decenijama vladala Tajvanom u jednopartijskom sistemu, bukvalno znači Kineska nacionalistička stranka. Sam general je sebe smatrao “pravim Kinezom” dok je Tajvan nosio ime Republika Kina, držeći tapiju na izvorni kineski nacionalizam. Kovanicu o “Jednoj Kini”, nisu izmislili Vašington i Peking, tokom “medenog meseca” američko-kineskih odnosa u poslednjoj deceniji 20.veka: autorsko pravo pripada upravo Čang Kaj Šeku i njegovim nacionalistima.
Dok smo u Kini imali jednopartijski komunistički sistem a na Formozi jednopartijski nacionalistički režim, na obe obale Tajvanskog moreuza su se smatrali Kinezima. Čang Kaj Šek i Mao Cedung su se slagali da Kinezi, odnosno etnička grupa Han, poznaju samo čvrstu ruku i diktatorski stil vladanja i da za njih nisu ni demokratija ni sloboda medija.
Posle smrti dvojice diktatora, Kina je otvorila vrata ekonomskom a Tajvan političkom pluralizmu. U kontinentalnom delu nekadašnje Centralne imperije, komunistički internacionalizam je ustuknuo pred novim kineskim nacionalizmom, dok je na ostrvu prva generacija etničke grupe Han otkrivala prednosti liberalne demokratije, slobode mišljenja, govora, nezavisnih medija. Tajvanci su prvi Han u istoriji koji biraju slobodno na izborima svoje poltičke predstavnike.
Paralelno su otvoreni i prvi kontakti između Pekinga i Tajpeija, uspostavljena je vrlo intenzivna ekonomska saradnja. Stidljivo je pokrenuta i priča o primeni hongkonškog recepta “Jedna zemlja, dva sistema” na Tajvan, Kuomintang se vratio na vlast i došlo je do prvog bilateralnog susreta predsednika Kine i Tajvana. Peking je u lansirao patriotsku kampanju, finansirajući stranke i organizacije koje promovišu ujedinjenje.
Međutim, sa učvršćivanjem na vlasti i jačanjem kulta ličnosti Si Đinpinga, zavođenjem sve kapilarnije diktature i pre svega nasilnim ukidanjem autonomije Hong Konga, na Tajvanu je proizveden (ne)očekivani efekat. Kuomitang (KMT), zagovornik približavanja Pekingu, nije samo izgubio izbore – mada treba podvući da KMT nije za dogledno ujedinjenje sa Kinom, ali ni za proglašenje “de iure” nezavisnosti Tajvana – već je došlo do potpunog identitetskog preokreta.
Od nekadašnjih tvrdih i “čistokrvnih” kineskih nacionalista, stigli smo da se dve trećine stanovnika Formoze smatra isključivo Tajvancima, malo više od jedne petine “tajvanskim Kinezima” a tek nekoliko posto Kinezima. To se moglo videti i na izborima kad je predsednički kandidat Džejms Sung, koji se zalaže za povratak matici Kini, dobio malo više od četiri odsto glasova.
Trideset godina razvijanja pravne i demokratske države na Formozi u kontrastu sa autokratskim i jednopartijskim režimom u Pekingu, koji je u poslednjih par godina pokazao svoje pravo lice u Hong Kongu i kako zamišlja “Jednu zemlju sa dva sistema”, iskovali su nacionalni identitet Tajvanaca. Slobode i prava za građane Tajvana su toliko važni da su oni postali neraskidivi i prepoznatljiv deo njihovog novog identiteta u odnosu na Kineze sa kontinenta.
Pročitaj i:
Primer Rusije i Ukrajine je još direktnije ukazuje kuda autokratsko- kleptokratski režimi mogu da odvedu jedan ili bliske narode i njihove države. Dok Kina još uvek samo preti invazijom na Tajvan, Rusija je već “otkinula” Krim i stavila tapiju na Luhansk i Donjeck u istočnoj Ukrajini.
Na drugoj strani, ukrajinski oligarsi su cementirali podele u nekadašnjoj sovjetskoj republici: više-manje 40 odsto Ukrajinaca je izrazito nacionalistički i antiruski nastrojeno, jedna trećina je umerena i nema apriori antiruske stavove dok je jedna petina i dalje rusofilska.
Šansu da izgrade i pomire Ukrajinu imali su i antiruski i rusofilski blok: podbacili su mizerno i jedni i drugi i to u nekoliko navrata. Prvi sa Juščenkom i Porošenkom, drugi sa Kučmom i Janukovičem. Nije tajna da je jedan deo Ukrajinaca spreman da napravi pakt i sa đavolom, što se videlo i u Drugom svetskom ratu a i tokom Majdanske revolucije, da bi se distancirao i podigao zidove prema Rusiji. Odgovara istini i da deo ruske poltičke elite ne priznaje Ukrajince kao posebnu naciju i smatra Ukrajinu ruskim unutrašnjim dvorištem.
Indikativno je da je u Kijevu, kao i u Tajpeju, došlo do jačanja nacionalnog narativa sa učvršćivanjem autoritarnog režima u Moskvi odnosno Pekingu. Narandžasta revolucija izgleda bezazleno u odnosu na Majdansku i razlika između njih deluje kao neka vrsta ogledala u ta dva istorijska perioda režima u Moskvi, odnosno Vladimira Putina.
Pročitaj i:
Ukrajina je ostala u limbu jer je zarobljenik mnogo više svojih oligarha nego borbe velikih sila za dominaciju na tom prostoru. Za razliku od Tajvana koji je u poslednjih 30 godina gradio svoje institucije, pravnu državu, liberalnu demokratiju, distancirajući svoj politički sistem sve više i očiglednije od Kine, Ukrajina je na rečima sve dalje od Moskve dok je po stilu vladanja i funkcionisanja sve bliža Rusiji.Ta šizofrenost čini i dalje neizvesnom budućnost Ukrajine jer njeni građani ne vide razliku između onih koji pričaju evropski a rade ruski i onih koji se prosto uvek osećaju bolje u zagrljaju “ruskog medveda”.
Rusija je uzela Krim, stavila šapu na Donbas, ali je od rusofonskih Ukrajinaca i etničkih Rusa napravila građane drugog reda, izložila ih diskriminaciji i asimilaciji i dala dodatno gorivo vulgarnom ukrajinskom nacionalizmu. Moskva nije na putu samo da “izgubi” ostatak Ukrajine, već da na svojoj jugoistočnoj granici, umesto partnera i prijatelja, dobije novu Poljsku.
Pouka za Srbiju iz prethodnih primera je da njeno zaostajanje u demokratizaciji društva i izgradnji prave države ne dovodi u pitanje samo njen odnos sa komšijskim državama već i sa etničkim Srbima koji u njima žive. Ako režimi tako moćnih država, poput Kine i Rusije, plaćaju deficit slobodnog i demokratskog društva, lako je zamisliti cenu koju će, na kraju, platiti Srbija i Srbi.
Drugim rečima, u interesu Beograda je da izbegne i “ukrajiniazciju” i “tajvanizaciju” Crne Gore. Prvi scenario se zaobilazi dobrosusedskom i prijateljskom politikom, bez pokušaja patronizacije Podgorice, da ne bi kao Rusi dve “Poljske” dobili dve “Hrvatske”, a drugi razvojom pravne države i garancija sloboda, od političkih do medijskih, u samoj Srbiji. To što Srbi u Crnoj Gori i dalje gledaju ka Beogradu nije zasluga Srbije već posledica tretmana koji su imali u Podgorici i što se sistem vladavine u Crnij Gora suštinski nije razlikovao od onog u Srbiji.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare