Piše Željko Pantelić: Iza kulisa gasnog rata u Evropi

Podrška predsednika Rusije Vladimira Putina je blizu istorijskog minimuma a rusko-ukrajinska granica se sve više militarizuje. Vladimir Zelenski se pokazao da je približno nesposoban i korumpiran kao i prethodni predsednici Ukrajine, a umesto rešenja za Donbas kupuje turske dronove s idejom da osvoji vojno Donjeck i Lugansk. Olaf Šolc je zamenio Angelu Merkal a u nemačku vladu su ušli Zeleni koji su tražili izmeštanje američkih vojnika i baza iz Nemačke u istočnoevropske zemlje i zatvaranje Severnog toka 2. U Francuskoj je u toku neizvesna kampanja za izbor predsednika u aprilu a zbog remonta su zatvorena dva velika nuklearna postrojenja zbog čega Francuzi nemaju struju za izvoz u druge članice EU. Kina je pokupovala za svoju večito gladnu industriju sve dostupne zalihe tečnog gasa na globalnom tržištu. U Stejt departmentu su ponovo na kormilu učenici i sledbenici Zbignjeva Bžežinskog sa hazarderskom idejom sabijanja u ćošak Moskve. Istočnoevropske članice EU, pre svega Poljska, podgrevaju nade Kijeva da može da uđe u NATO.

Ne treba zaboraviti da je sve vreme trajanja Hladnog rata i postojanja “Gvozdene zavese”, tadašnji SSSR, odosno Rusija, bio siguran i pouzdan snabdevač gasa Zapadne Evrope. U suštini, gasovodi koji su vodili sa jedne na drugu stranu “Gvozdene zavese” su pokazivali da ona i nije bila tako “gvozdena”. Postavlja se pitanje, kako smo prešli put od gasovoda koji su spajali dva fizički odvojena sveta a danas, kada smo svi deo globalnog sela, isti gasovodi nas razdvajaju?Nestašice gasa i vrtoglavi rast cena energenata u Evropi vuče svoje korene od tzv. Narandžaste revolucije u Kijevu 2004. godine. Po dolasku na vlast tandem Viktor Juščenko - Julija Timošenko, najavljuje izlazak Ukrajine iz ruske zone interesa i želju da uđu u NATO i EU. Moskva ispostavlja, bez oklevanja, račun tražeći da se plati astronomski dug za gas, akumuliran u prethodnim godinama, i povećava cenu “plavog zlata”, sa hiper privilegovane na tržišnu za novu vlast u Kijevu.U sledeće četiri zime (2006, 2007, 2008, 2009) Evropa je bila talac ukrajinsko-ruskog natezanja oko gasa. Ukrajinci nisu hteli da plaćaju gas po tržišnoj ceni Rusima a tokom zime su bukvalno krali gas namenjen kupcima u Evropi, izmišljajući raznorazne izgovore za “nestajanje” gasa u tranzitu za Evropsku uniju, pokazujući se kao potpuno nepouzdan poslovni partner.

U Kijevu su verovali da mogu da izvuku maksimalnu korist iz svoje geografske pozicije. S jedne strane su bili ubeđeni da Moskvu drže za gušu jer su najveći gasovodi prolazili kroz Ukrajinu, a s druge su se rusofobnom politikom “udvarali” Vašingtonu, Londonu i istočnoevropskim članicama EU, sve u nadi da će ih staviti pod NATO kišobran.Ta kratkovida i šićardžijska politika Kijeva je primorala Moskvu da traži alternativne puteve da dostavi gas potrošačima u Evropi. Tako su nastale ideje za Severni i Južni tok, a kasnije i za Turski tok. SAD su od početka bile protiv svih projekata. Delom zato što nisu želeli dalje jačanje nemačko-ruske saradnje, delom zbog uticaja Rusije, delom zbog interesa američkih kompanija u energetskom sektoru a delom zbog slabljenja pozicije Ukrajine u odnosu vis-a-vis sa Rusijom.U proleće 2011. godine dolazi do nuklearne katastrofe u Fukušimi. Pod velikim emotivnim nabojem kancelarka Angela Merkel, do tada velika zagovornica korišćenja nuklearne energije u civilne svrhe, pravi epohalni zaokret i odlučuje da zatvori sve atomske centrale u Nemačkoj. Šest meseci posle fukušimske katastrofe počinje izgradnja Severnog toka 1 i Nemačka se okreće energetskoj “zelenoj agendi”.Nemačka je odigrala lukavo podržavajući Amerikance u rušenju projekta Južnog toka, da bi zatim iskoristila priliku da izgradi sa Rusima i Severni tok 2 zbog čega su odnosi između Berlina i Vašingtona bili zategnuti godinama.Ostrašćeni napadi na Berlin koji dolaze iz Varšave i drugih evropskih prestonica koje više gledaju ka Vašingtonu nego ka Briselu, pokazuju da se oni podjednako, a možda i više, boje dominantne pozicije Nemačke u Evropi nego Rusije na granicama EU. Sa puštanjem u rad Severnog toka 2, u teoriji, Nemačka bi gotovo zadovoljila sve svoje potrebe i postala bi energetski lider u EU i pored toga što nema nuklearne centrale.

Naime, svi gasovodi (Jamal, Jedinstvo, Bratstvo), osim Severnog toka, prolaze kroz teritoriju nekadašnjih članica Varšavskog ugovor. Sa protočnim kapacitetom dva kraka Severnog toka, ni Ukrajina ni Belorusija, a ni Poljska, Slovačka, Mađarska ili Češka ne bi više mogli da ucenjuju Rusiju sa tranzitom.Povećanju potrošnje gasa u Evropskoj uniji je značajno doprinela i tzv. zelena transformacija čiji je cilj da se svede na minimum negativan uticaj proizvodnje energije na životnu okolinu. U tom kontekstu dobar deo članica EU koristi gas u potpunosti ili delimično umesto čvrstih goriva i naftnih derivata za proizvodnju energije za industrijsku ili kućnu upotrebu.Pokušaj Amerikanaca da plasiraju svoje tečni gas na evropsko tržište nema svoju poslovnu logiku. Čak i da sve članice EU naprave postrojenja za transformaciju tečnog gasa u gas za industrijsku i kućnu potrošnju, cena tog gasa je toliko velika da je gas iz Rusije, čak i po ovim cenama, jeftiniji. I pored toga što je energetsko tržište globalno, ono je u suštini regionalno i uslovljeno udaljenošću i povezanošću izvora gasa sa finalnim potrošačima. Ti parametri determinišu cenu i isplativost. Zato je Rusija nezamenljiv snabdevač Evrope gasom, barem dok ga bude bilo.Rusija (zlo)upotrebljava svoju privilegovanu energetsku poziciju iz nekoliko razloga. Prvi je profiterski, i to je razumljivo, ko ne bi iskoristio priliku da zaradi više ako može. Drugi je strateški s ciljem da se ubrza birokratska procedura za puštanje u rad Severnog toka 2 budući da u EU i samoj Nemačkoj ima jakih oponenata. Treći je geopolitički, Severni i Turski tok je ojačao poziciju Rusije u odnosima sa Ukrajinom jer Kijev i dalje zavisi od ruskog gasa a ne može više da ucenjuje tranzitom.Takođe, porast cena gasa je veoma važan za ubrzanje izgradnje mega-gasovoda nazvanog “Power of Siberia 2” koji će imati približan kapacitet kao Severni tok i spajaće Rusiju, preko Mongolije, sa Kinom. U svetlu sve zaoštrenijih odnosa Moskve i Pekinga sa Vašingtonom, za Kremlj i Džongnanhaj “Snaga Sibira 2” je strateški bitan projekat i taktički krucijalan u slučaju daljeg pogorašavanja odnosa sa Zapadom.BONUS VIDEO: Koliko smo preplatili grejanje

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kolikosmopreplatiligrejanje-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2476299"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram